Dom za gerilu

Zvali su ga „umetničkom ikonom Berlina“, „poslednjim uporištem alternativne umetničke scene“ ili jednostavno Taheles (što na jidišu znači „otvoren govor“), a bio je poslednji berlinski umetnički skvot. Nakon nekoliko godina bezuspešne borbe sa zakonom i Nord bankom kao vlasnikom, umetnici su konačno izbačeni a ateljei su ostali prazni. I kako stoje stvari još dugo će ostati prazni jer niko nema jasnu ideju šta će biti sa zgradom, ali je neko i te kako imao jasnu ideju da je sa tradicijom dugom 22 godine moralo da se prekine odmah. Sve je počelo kada su umetnici, dva meseca nakon pada Berlinskog zida, napravili svoju koloniju u siromašnom delu Berlina i u zgradi koja je danas zaštićeni spomenik kulture zbog svoje interesantne istorije. Podignuta je početkom 20. veka kao prvi šoping centar u Berlinu, u vreme rata je bila nacistički zatvor za francuske vojnike, a posle rata je služila kao zanatski i trgovački centar, dok 1980. nije doneta odluka o njenom rušenju. Počelo se, ponestalo je para i ostala je pusta sve dok se umetnici nisu slili u nju. Tokom dve decenije oni su se smenjivali – dolazili su ih svih krajeva sveta sa namerom da za male pare počnu umetničku karijeru u Berlinu i odlazili su kada bi uspeli. Ako nisu previše držali do komfora, ako im nije bila neophodna voda, mogli su vrlo jeftino da prođu u Tahelesu. Petrov Ahner, danas uspešan fotograf u intervjuu koji je dao za Zidojče cajtung kaže: „Kada sam pre dve godine stigao u Berlin nisam poznavao nikog i nisam imao gde. Zahvaljujući Tahelesu danas sam zastupljen u dve galerije”. Jeftin početak, promocija, veze... sve je moglo da se obezbedi na tom mestu. Evo kako ga opisuje Lidija Cerna, pi-ar fondacije Taheles: „Od svog nastanka u projektu je učestvovalo na hiljade umetnika iz čitavog sveta. Nismo nikakvo opskurno mesto gde se skupljaju čudaci, već Berlinu dajemo ogroman ugled kao gradu kulture”. interesi U trenutku gašenja ove kultne umetničke kolonije, koja je za posetioce bila otvorena 24 sata, bilo je stotinak umetnika iz 30 zemalja. A njih je obilazilo između 400.000 i 500.000 turista godišnje koji su želeli da vide grafite, metalne skulpture i poruke o slobodi umetnosti. Kada je zgrada raseljena primećeno je da je promet u okolnim barovima i restoranima drastično opao, što svakako nije dobra vest ako se ima u vidu da je okruženje bitno promenjeno i da je od siromašne boemske četvrti to postalo elitno mesto za turiste, sa skupim ugostiteljskim objektima i ekskluzivnim buticima. Pa ko je imao interes da to upropasti? Pre svega banka koja je vlasnik zgrade i okolnog zemljišta. Ona je protekle četiri godine vodila sudski spor za povratak zgrade sa namerom da je proda. U međuvremenu se nije javio nijedan investitor koji bi bio zainteresovan za samoorganizovanu neprofitabilnu umetničku kuću. S obzirom na to da se radi o spomeniku kulture, što znači da se zgrada ne sme ni rušiti, mnogi misle da je ideja da se alternativna umetnost stavi „pod kontrolu” i da se ateljei pretvore u fensi galerije. Tome u prilog ide i obećanje gradonačelnika Klausa Voverajta da „će joj namena biti vezana za umetnost”. Upravo to je ono što najviše plaši i starosedeoce i ljude iz Tahelesa. Starosedeoce jer su uvereni da će prostor koji su smatrali simbolom zajednice i mestom koje je samoodrživo bez da se oslanja na išta sa strane, biti iskorišćen za podizanje cena okolnih nekretnina . A upravnik Tahelesa Martin Rajter kaže: „Ovo je dom umetničke produkcije, nije bio ni pod čijom kontrolom u poslednje 22 godine, što znači da ne postoji zvaničan neoliberalni kulturni menadžment. Nije korporatizovan i umetničko tržište nije diktiralo estetiku onoga što su umetnici radili, tako da je predstavljao problem za etabliranu scenu, zbog čega i hoće da nas izbace po svaku cenu”. Da se radi o dugoročnoj strategiji govore i činjenice. Ugovor o zakupu je potpisan 1998. i on je istekao 2008. kada je vlasništvo preneto na Nord banku koja je bila veoma agresivna u nameri da istera umetnike. Duge i iscrpljujuće pregovore nisu vodili osnivači Tahelesa jer su u međuvremenu otišli, već novi umetnici koji nemaju nikakvo iskustvo u borbi za alternativni prostor. Posle nekoliko rundi pregovora su odustali, a nemačka štampa je ocenila da se radi o klasičnom scenariju koji je već više puta pokazao svoju uspešnost: kada država ne može da se izbori sa nekim, ponudi mu „desetogodišnju ili dvadesetogodišnju amnestiju”, u međuvremenu originalna ekipa koja ume da se bori ode sa scene, a dođu novi sa kojima može lako da se izađe na kraj. brend Kada su se otarasili umetnika mogli su da pređu na sledeći plan – da odbace sve što Taheles predstavlja, ali ne i ime koje je postalo brend. Portparolka Lidija Cerna objašnjava: „Bez problema možemo da zamislimo niz komercijalnih ušminkanih galerija, rezidencija, hotela, apartmana na koje je zalepljeno ime Tahelesa, bez ikakve veze s originalnim projektom i ljudima koji su ga održavali na životu.” I pored toga, drugi deo javnosti misli da je Berlin izgubio mnogo. Liam Melaluka, australijski reditelj je na sledeći način reagovao na vest o zatvaranju: „Za mene je ova zgrada kao pećine od pre više hiljada godina u kojima su ljudi slikali i ostavljali trag. Ovo je zgrada živih boja u kojoj je konstantno stvarano. Čak i poslednjih dana, kada sam šetao hodnicima, mogao sam da vidim nove slike na zidovima. Za Berlin, Nemačku i svet ovo nije bila drevna pećina u kojoj nije dozvoljeno da slikate, ovo je bilo mesto u kome ste smeli da doprinesete i sada kada ga više nema, gde će se slikati? Na ulici gde će policija hapsiti? Ovo nije kancelarijski prostor iz kojeg se može izneti kompjuter i preneti u drugu zgradu”. Dakle, umetnici su otišli nigde, a iza njih je ostala prazna zgrada i poruka svakog umetničkog skvota – zauzmi, naseli, oživi.