Grupna ekstaza

Svojevremeno su probili granicu kao jedan od prvih velikih bendova koji se devedesetih usudio da dođe i donese malo sveta u haotičnu Srbijicu. U međuvremenu, svraćali su još nekoliko puta, a domaća publika je polako radila na reputaciji „razmažene“ i „zahtevne“. Međutim, danas je Prodidži (The Prodigy) valjda jedini svetski bend koji, ma koliko često dolazio, ma koliko ponavljao repertoar ili „odrađivao“ nastupe, uvek može da napuni bilo koji prostor u Beogradu i uvek to bude jedan od onih „koncerata za pamćenje“. Warrior’s Dance Festival nije izuzetak. Podgrejavši prethodno teren izjavama da se ovde osećaju domaće i da se dobro sećaju svakog susreta sa ovdašnjim fanovima, Prodidži su uspeli da, u trenutku kada koncerti mnogo ekskluzivnijih muzičkih imena pucaju zbog „slabog interesovanja“, napune prostor na Kalemegdanu po nimalo pristupačnoj ceni karte. Dobro, jeste to bio festival na tri bine, nastupala je gomila bendova i di-džejeva, no, tih dvadesetak hiljada ljudi bilo je tu uglavnom samo da bi (ponovo) doživelo onu kolektivnu ekstazu uz „Fajrstarter“ uživo. Sve ostalo bilo je dobro zagrevanje za Prodidži. Kad su momci s malo kašnjenja stupili na scenu, publika je već bila koncentrisana na glavnom stejdžu, poprilično napeta i spremna da isprati tu čuvenu eksploziju na bini. I od starta, kad se prolomio World’s on Fire, pa nanizale Jetfighter, Omen, Voodoo People, Warrior`s Dance sve do zapaljive Smack My Bitch Up – nije bilo predaha. Sve se treslo u istom ritmu, bez stajanja, bez aplauza čak i za nove pesme kojima su nas počastili u susret novom albumu. Prodidži na svojim koncertima emituju tu sirovu energiju i potpuno je nebitno da li ih čujete prvi put ili sebe doživljavate kao fana, skakaćete, vrištaćete, pustićete da iscede iz vas poslednju snagu. A taj osećaj retko koji bend može da izazove i održi. I ono što se na momenat nameće kao pitanje je: zašto im je uopšte bio potreban festival? Mnogo bi manje cimanja bilo da su sami došli i otprašili i to nipošto ne bi pokvarilo odnos koji imaju s ovdašnjom „razmaženom“ publikom. Ali, kad se saberu utisci, čini se da je ovakav festival više bio potreban nama nego njima. Teško da bi iko mogao da se požali na organizaciju, nije bilo čak ni propusta na koja smo već nekako navikli kada su ovakva masovna dešavanja u pitanju. Postavka stejdžova bila je takva da je lako preletati s jednog na drugi, a da se muzika ne prepliće – sjajno organizovan prostor. Izbor izvođača dovoljno širok, a opet ne toliko da bi se odredio kao „za svakog ponešto“ (što obično znači „ništa ni za koga“). Sad samo da se nadamo da su ovdašnji organizatori uspeli nešto da nauče, jer Prodidži su nas opet još malo „razmazili“.