Pranje krvi

Sam naslov nosi jasnu asocijaciju na patrijarhalnu tradiciju, međutim, autorke se ne obračunavaju samo sa položajem žene, već sa svim onim što im je nametnuto kao istorijsko-kulturno nasleđe – ratovima, nacionalizmom, ideologijama, manipulacijama, religijama, konzumerizmom… Svojim radovima one iznova preispituju sav taj mračni „miraz” koji nose sa sobom. Darinka Pop-Mitić je salon „ukrasila“ slikama masovnih ubistava iz jugoslovenskih ratova. Sanja Iveković naspram fotografija modela s reklamnih panoa stavlja imena antifašističkih heroina iz Drugog svetskog rata. Gordana Anđelić Galić pokušava da opere krvlju natopljene bosanskohercegovačke zastave, a Maja Bajević nekad efikasne političke parole izvezene na izbledeloj tkanini. Renata Poljak „pleše“ u ritmu reči „Tito“ i „tata“ ponavljajući ih do bezumlja, Alma Suljević po minskim poljima, a Milica Tomić na nagoveštaj zvuka mitraljeza. Da, deluje malo pretenciozno ujediniti takve radove na jednoj izložbi i očekivati da će sva pitanja koja postavljaju potrefiti „metu“. Međutim, čak i da samo jedno od njih pokrene jednog posmatrača na razmišljanje, navede ga da pogleda stvari iz neke drugačije perspektive – cilj je postignut.