Na Drini ćuprija

Za to vrijeme Merdžan je gledao da li je čovjek živ i pažljivo posmatrao to lice koje je najednom došlo podbuhlo, šire i veće. Oči su bile širom otvorene i nemirne, ali očni kapci nepomični, usta rasklopljena i obje usne ukočene u grču; iza njih su bjelasali stegnuti zubi. Pojedinim od sopstvenih mišića više nije mogao da vlada; stoga mu je lice izgledalo kao maska. Ali srce je bilo muklo i pluća radila kratkim ubrzanim dahom...” U predvečerje rata devedesetih javno je emitovan film koji su snimile tajne službe SFRJ. Cela zemlja je preko televizije videla kako general taj i taj izdaje zemlju u kojoj je rođen i stvara novu u kojoj će umreti. Reakcija gledalaca je po snazi bila gotovo ravna onoj koju je u američkom narodu izazvala radio-drama „Rat svetova“. Zašto je tako osetljiv i šokantan sadržaj, na kraju krajeva, i važan i poverljiv sudski materijal, prikazan građanima? Postojao je samo jedan razlog. Propaganda. To nam se ponovo desilo prošle nedelje. Javni servis je, po proverenom metodu iz devedesetih, pustio svedočenje o trgovini organima, konkretnije o vađenju srca iz jedva punoletnog mladića i to bez anestezije (?!). Sutradan, svi štampani mediji u zemlji su preneli do najsitnijih detalja kako se taj gnusni čin odigrao, ko je, šta i kako radio, gde je bilo rebro, a gde srce, šta je rekao glavni lekar, a šta nesrećni mladić. I sve to kao da su građani porota u sudskom procesu. I da sada treba da pažljivo prouče važan dokazni materijal. I donesu presudu. Šta je, zapravo, bio cilj pomenute vesti? Ta strašna informacija je mogla biti objavljena bez detaljisanja dostojnog scene nabijanja Radisava na kolac u romanu „Na Drini ćuprija“. Ako je nekome stalo do novinarskog posla. A ne propagande. I stvaranja autizma kod građana Srbije. Ovako, ispadosmo svi mi Radisav. A mediji i vlast Merdžan. Srbija je izgleda ponovo na ćupriji. Kao da je opet krenula na onu drugu stranu.