Ako već trčim, bolje je da pobedim

Očigledno verujete da biste mogli da osvojite i treću “Zlatnu palmu” pošto ste isključivo hteli da budete u konkurenciji, tako kažu?
- Ne, nisam samo ja o tome odlučivao.To je tako smišljeno zato da bi film “Život je čudo” krenuo istovremeno i na festivalu i širom Francuske.Za samo jedno veče videlo ga je oko deset hiljada ljudi.Ne postoji, prema tome,nijedan aspekt razočaranja ako ne pobedim...

Ali vam je bitna ta kolekcija?

- Nije, majke mi... Međutim, kad vas već stave u prostor za trku,tada je bolje da pobedite.

Šta, onda, mislite o Kventinu Tarantinu, predsedniku žirija?

- Mi se znamo, ne nešto posebno, ali poštujemo jedan drugog. Svidelo mi se neko veče kad sam gledao na televiziji otvaranje festivala i video ga nasmejanog i podignutih ruku kako kaže “Živeo film”. Samo nekoliko minuta ranije preznojavao se iza pozornice. Video sam da mu je stalo do festivala, do kinematografije.Mi delimo isti osećaj da je u Kanu mogućno zaštititi ono artističko vezano za film kontra ludačkoj komercijalizaciji koja krši i lomi sve što je sto godina građeno i što je kinematografiji dalo dignitet. U Kanu jeste mogućna ta zaštita.

Koliko se to, ipak, slaže sa ekonomskim fašizmom kako vi zovete ovaj svetski sistem i zar Kan nije njegova verna slika?

- Pazite, država kontroliše Kan! Istina je da će ideja o ukidanju država i uspostavljanju korporacija koje će vladati svetom uvesti na kraju taj ekonomski fašizam.Jer, ako “Motorola” bude vladala svetom,tada će radnici moći da se žale samo njoj, to jest obezbeđenju a ne , recimo, parlamentu.Prema tome,Francuska je napredna država pre svega zato što odvaja visoke subvencije za poljoprivredu ali i za-kulturu.Ona ima punu svest o tome da je kultura od bitnog nacionalnog interesa, Kan je samo važan deo te priče.

Za razliku od nas?

- Da, prethodna vlast vodila je kulturu na način kao da je Srbija jedna ogromna, bogata država sa silnom potrošačkom moći i može, zbog toga, da izdrži tržišnu utakmicu.Bilo je to potpuno suludo već i zato što je bilo nemoguće.Radi se o zabludi po kojoj se negativni aspekti zapadne civilizacije preslikavaju na male, slovenske zemlje. Jednom sam novinaru duhovito rekao zbog čega su bombardovali Beograd: Zato što u Beogradu “Titanik” nije bio gledaniji od “Crne mačke, belog mačora”. To, naravno, nije bio konkretan povod,ali ako se pogleda dalje, šire, bogami na to dođe.

Sad imamo novu vlast, bije vas glas da ste uz Koštunicu?

- Nemojte, molim vas, tako je bilo i s Miloševićem... Ovu vlast ja doživljavam kao vlast koja želi da uspostavi red, protokol. Lično se politikom ne bih bavio da mi neko daje milijardu... Zato što je politika klizište na kome nema šanse da se čovek ne oklizne, padne. Mislim, osim toga, da je to poslednja vlast u Srbiji koja je birana zbog ideja. Svaka sledeća će biti, bojim se, birana zato što će iza stajati krupan kapital koji će topiti sve naše velike ideje o pravdi i nepravdi...

I da dođemo do filma “Život je čudo”,istovremeno konvencionalnog i modernog. Da li ste tako hteli, dobili ono što se želeli?

- Jako sam se patio s tim filmom zato što sam se plašio dela u kome treba da se razvije ljubavna priča. Plašio sam se da napustim teren kojim vladam a to su ti neki naši histerični, karnevalski obrasci.Ali, tu bazično postoji nešto meni vrlo blisko, taj jedan skener porodične situacije koji ja imam još od prvog filma, “Sjećaš li se Doli Bel”, s tim da u njemu Slavko Štimac igra sina a ovde oca. Tako da mi je moj dvadesettrogodišnji rad utirao put do ovog poslednjeg filma. Zaplet koji imam - da se Štimac nalazi pred dilemom hoće li razmeniti ženu koju voli za jedinog sina-ne može se izmisliti, to se stvarno desilo i to me je, konačno, i opredelilo da snimim film.

Upadljivo je odsustvo svake politike u filmu iako se priča dešava 1992. na granici Srbije i Bosne. Zbog čega?

- Kad pogledam unazad i vidim kako su se bedno i strašno srušili svi moji idealizmi u tom našem prljavom ratu, kad zatim vidim kako je Zapad uništio jednu multidržavu kakva je bila Jugoslavija a sve ono i ovo vreme zagovara upravo te multivrednosti, dakle svi ti lomovi mi pokazuju da je politika na Balkanu jedan odron.Odron kojeg se treba kloniti.Verujem, uostalom, da snaga tog ljubavnog zapleta drži čitav film.

Negde sam pročitala da ste vašem sinu Striboru dali ulogu kapetana Aleksića kako biste pokazali da je među pripadnicima jugoslovenske vojske bilo čestitih i poštenih ljudi?

- To je tačno.Nisu svi oficiri bili onakvi kakvima ih prikazuju frivolni ratni izveštači seljakajući se po svetu. Susretao sam ja te oficire i to su časni ljudi koji su se jedino borili da njihov istorijski idealizam ne bude uništen do kraja. Mnogi među njima su završili strašno, mnogi se i ubili. Za te ljude nevladine organizacije u Srbiji nikada nisu pokazale mrvu interesovanja. Ja sam, eto, našao prostor za te ljude u filmu.

U Beogradu se premijera filma očekuje u septembru kad najavljujete i otvaranje filmske škole u Mokroj Gori, pa doma kulture na Škveru, u Herceg -Novom,mestu gde je sada železnička stanica. Zašto vi sve to radite?

- Zato što ovaj svet vidim kao mesto u kome će biti sve manje autonomije.A ja autonomiju smatram važnom u ovom svetu sve silnije tehnologije i potrošačkog ludila koji čoveka uvlače u crnu rupu.Zamislio sam te prostore idealnim za seminarski turizam koji radije zovem - terapijski turizam.Posebno onaj u Mokroj Gori gde će se moći raditi sve, kuvati slatko, praviti grnčarija ali i baviti fotografijom, slikarstvom, naravno i filmom.

Hteli biste, u stvari, da ostanete upamćeni po - čemu?

- Po dobrim tragovima. Mislim da će me više pamtiti po onom kakav sam čovek bio nego po onom šta sam radio.

Čak i ako dobijete treću “Zlatnu palmu”?

- Ako je dobijem, onda će se ono na Škveru zvati “Bife kod tri palme”. Ne, ozbiljno, želeo bih da me kao čoveka, pre svega, po dobru pamte.

U katalogu Kana piše: Emir Kusturica, po nacionalnosti Srbin, rođen u Sarajevu. Najzad ste se izjasnili?

- Pa zato što nema više šta... Meni je nacija kao boja očiju. Moj ded se pisao kao Srbin, moj se otac pisao kao Srbin, samo sam ja pisao kao Jugosloven. Ali toga nema više.