Izliv vlasti u mozak

Srpski lideri su često umeli da stradaju od loših odnosa sa velikim silama ili dobrim odnosima sa sitnim, domaćim ništarijama, ali su najčešće fatalno završavali svoje karijere zbog teške, neizlečive bolesti na Balkanu koja se sasvim jednostavno zove - izliv vlasti u mozak. Takvu dijagnozu bi mogao da ima na umu i Aleksandar Vučić, dok ga je Glavni odbor predložio kao jedinog kandidata za predsednika najmoćnije stranke u Srbiji. Srpska napredna stranka je od 19. do 21. maja prešla nezamislivo dug put - od stranke koje će svakog časa doživeti težak unutrašnji raskol do stranke koja usmerava raskole u drugim strankama; od stranke sa kojom niko ne želi koaliciju do stranke koja ima klupu za rezervne koalicione partnere; od stranke na stalnoj meti medija do stranke kojoj se urednici svakodnevno nude da opoziciji rade isto ono što su radili njima. Nekako neosetno, za dva dana ili dva procenta, SNS je postala najuspešnije preduzeće u veoma neuspešnoj zemlji. Iz te dijagnoze će uslediti i svi glavni problemi SNS-a, jer negde u vrhu te stranke, ipak, znaju da je njihov uspeh najviše zasnovan na političkom, idejnom i ekonomskom bankrotu društva. Pokušavajući da shvati da SNS nije iznenada omiljeni koalicioni partner Dačića ili Dinkića, već je ta stranka više ličila na sigurnu kuću od istražnih organa, Vučić je, izgleda, krenuo u borbu protiv korupcije kako bi ispitao da li su Dačić ili Dinkić bili iskreni kada su mu govorili da pravda mora biti jednaka za sve. Dok traje ta istraga, socijalistički zvaničnici će sasvim otvoreno reći da je čitava borba protiv korupcije zapravo samo fasada kojom se priprema novi politički savez između Vučića i Đilasa. Na tom talasu su zapadne diplomate, kao najmerodavniji politički analitičari u Srbiji, već isplele nove linije razdvajanja u Srbiji, prema kojima Nikolić i Dačić vode bitku protiv Vučića i Đilasa, ali nije jasno da li tim analizama zapravo pomažu Borisu Tadiću i njegovim saradnicima. Nova vlada Srbije ima zapanjujuće mali manevarski prostor, i borba protiv korupcije ili kriminala jeste jedini most preko ekonomske i privredne pustoši koja vlada Srbijom. Zato je i predstojeća skupština SNS događaj koji je važniji od rebalansa budžeta, jer će sa na njoj videti da li u vladajućoj stranci postoji jedinstvo, samo što će se jedinstvo gledati kroz izbor zamenika predsednika stranke. Od diplomatskih izvora se može čuti da je glavna dilema da li će sin Tomislava Nikolića Radomir, koji je već potpredsednik stranke, postati zamenik predsednika ili ne. Među bivšim i budućim liderom lako se mogu uočiti razlike, a one se veoma retko primećuju u strankama koje imaju uspeh. Ali, ključna Vučićeva dilema nije odnos prema Nikoliću, koji lagano napušta stranačku scenu, nego odnos prema DS. Kao osoba koja se dve decenije bavi politikom, Vučić je mogao da primeti kako je odluka da naprednjaci za generalnog direktora Telekoma, najbogatije srpske kompanije, predlože čoveka iz kompanije i iz struke ostala potpuno u senci novog direktora Pošte Srbije. Vučić, kao novi ili stari lider, morao bi da napravi demarkacionu liniju prema sadašnjim ili budućim partnerima, jer je istorija pokazala da je čuveni „koalicioni potencijal“ uvek bio siguran put za marginalizaciju.