Veselo, uprkos svemu

Možda se magija, ipak, ponovila.

Dugo očekivani film Emira Kusturice “Život je čudo” prikazan je početkom 57. kanskog festivala. I bio lepo primljen.

Veliko ime evropske kinematografije, ogroman publicitet koji je reditelj dobio uoči festivala kada su mu svi vodeći francuski časopisi posvetili značajan prostor, obaška istinska radoznalost za novo ostvarenje dvostrukog kanskog laureata, sve su to bili, i jesu, krupni aduti. Kusturica je, pri tom, u Kanu bio sa ovećom ekipom glumaca i saradnika pa su svoje zvezdane trenutke doživeli Slavko Štimac, Nataša Šolak,Vesna Trivalić i Vuk Kostić. Ali, ali...Da li se ta ljubavna priča između Srbina i Muslimanke početkom rata u Bosni učinila odviše čednom, pa i nestvarnom, iako je autentična, ukradena iz izbegličkog života? Ili se od buntovnog Kusturice iščekivalo jasnije političko opredeljenje pošto rat, mada se nikad ne vidi, sve vreme tutnji? Nisu svi kritičari bili oduševljeni.

Gledali smo, svejedno, snažan film. Dinamičan i bučan, veoma bučan. Gledali smo melodramu s pucanjem i pevanjem, komediju od koje često zastaje kost u grlu, tragediju s hepiendom.

Pre svega, operu u šumi. Uzbudljivo? Nego šta!

Za novinare iz bivše Jugoslavije uvek je napeto u Kanu kada Kusturica ima film. Kao da pokrivaju još jedan festival.Zato što Kusturica uvek cilja visoko, vrh, u svoje neskrivene ambicije tad upregne svakog. I onda na njegovu muziku igramo,korake smo već davno naučili.Bilo bi, prema tome, najlakše ali i najlepše sada reći da je film Emira Kusturice remek-delo. Istina je da bolji nije viđen početkom 57. kanskog filmskog festivala.

Već je Pedro Almodovar pomalo razočarao “Lošim vaspitanjem”, filmom kojim je van konkurencije otvoren festival.To je najdosledniji i najjasniji njegov film o muškoj ljubavi, on bi pre rekao strasti, ali je iznenađujuće dosadan. Dug, komplikovane strukture, s nizom scena otvorenog homoseksualnog seksa. Katolička crkva i iskorišćavanje dece, to je negde početak, osnovna nit filma. I vruća tema. Priča se događa ranih šezdesetih kada je Španija prolazila kroz represiju i, paralelno, ranih osamdesetih, kada je Španija osetila slobodu. Postoje tri junaka. Jedan mladić je napisao scenario inspirisan sopstvenim detinjstvom u samostanu, drugi mladić hoće da snimi film po tom sinopsisu, a treći je sveštenik, kao narator,koji iz svog ugla vidi stvari. Imate, kaže Almodovar, u stvari tri filma, tri priče, a da se ništa ne ponavlja već samo dopunjuje do celine. Naglašava da je morao da snimi “Loše vaspitanje”, morao je tu priču da izbaci iz glave, iz sistema, pre nego što postane opsesivna. I dodaje da nije potpuno autobiografska. Dugo mu je trebalo da napiše scenario, da uopšte stane iza takve jedne ispovesti.Ovog filma ne bi bilo da nije onih četrnaest prethodnih, priznao je Almodovar u Kanu. Sa autoritetom je lakše.

Elem, prve festivalske noći famoznim crvenim kanskim tepihom prošao je, osim Almodovara kao glavne zvezde, još i Kventin Tarantino kao predsednik žirija ali i reditelj čiji se film “Kil Bil 2” ovde vrti u zvaničnom programu, naravno van konkurencije. Bilo je to dosta tmurno i mršavo otvaranje festivala, doduše po kiši koja je sipila i u strahu od terorizma.

Potom je u Kan došao Bred Pit i... doneo sunce. Tako makar tvrde njegovi fanovi.Najpopularniji glumac sveta nalazio se,zapravo, na evropskoj turneji promovišući film “Troja” u režiji ostarelog nemačkog reditelja Volfganga Petersona. Igra Ahila, snažnog i hrabrog Ahila, ratnika nad ratnicima. Pa, kako uživo izgleda najlepši dečko Holivuda? Super, super. Nije, međutim, nešto rečit. Gotovo smo zaspali na njegovoj presici. Izdvojićemo, ipak, odgovor na pitanje o večnoj slavi Ahilovoj i da li bi je uporedio sa svojom. Bred Pit se tim povodom setio DŽuli Kristi koja u “Troji” tumači njegovu majku i kaže: “Sine, ako odeš u taj rat, tvoje ime će vekovima živeti ali se ti iz tog rata nećeš živ vratiti.”

Kad je u Holivudu pričao ljudima da mu je partnerka jedna od najvećih britanskih glumica svih vremena, niko nije znao za DŽuli Kristi.Toliko o glumačkoj slavi.Uzgred, ako još niste videli “Troju”, pogledajte tu veličanstvenu filmsku lekciju iz istorije. Homer za Homera, ali je i ovaj skupi spektakl vredan hvale.I “Troja” je, treba li reći,prikazana van konkurencije. “Troji” je Kan bio samo nebo s kojeg se stuštila u bioskope, pa i beogradske.To se zove osvajanje Evrope,tačno u duhu filma.

Amerikanci su, inače, specifično,u svakom slučaju osobeno, prisutni ove sezone u Kanu. Pored ostalog s jednim dugometražnim crtanim filmom i dva dokumentarca, sve to u kompeticiji.Posle velikog uspeha animiranog “Šreka” od pre nekoliko godina, na festivalu je osvanuo i nastavak, “Šrek 2”. I Holivud i Kan bi najbezbolnije prošli da taj crtać, neodoljiv svakako, pobedi. A da to nije samo pusti san, moglo se videti poslednje vikend noći kada su prestižnim stepenicama defilovali Antonio Banderas, Melani Grifit, Kameron Dijaz, Edi Marfi, Anđelina DŽoli , dakle najslavniji glumci koji su dali svoje glasove filmu. I onda došli na Kroazetu da ga lično podrže. Bogami, nije “Šrek 2” bez najvećih šansi!

Tu su, dalje, dva dokumentarca: “Mondovino” Đonatana Nositera i “Farenhajt 9/11” Majkla Mura.Oba izuzetno zanimljiva...

“Mondovino” iz neobičnog ugla, kroz priču o dinastijama proizvođača i trgovaca vinom, govori o vremenu prošlom i vremenu sadašnjem, gde smo bili i gde smo sada, šta smo imali a šta izgubili i na onom malom, ličnom, ljudskom planu ali i u globalnim okvirima.Očaravajuće je, a to je i suštinska ideja filma, da svi razgovori uvek naivno počinju od...vina. Pa već kuda priča ode...Porodice Mondavi u Kaliforniji i Freskobaldi u Toskani, nedodirljivi Rotšildi, mnogi sitni vinari ali i svetski konsultant za dobro vino broj jedan, svi oni imaju svoju duboku filozofiju života .Jer, kad je reč o vinu, onda su stvari mnogo složenije i važnije nego što bi se to u prvi mah činilo.Vino jeste dragoceno, ali je ono ovde samo povod, impuls za širu priču. Izvanredan dokumentarac koji ne be smeo da ostane bez nagrade.

Baš kao ni “Farenhajt 9/11” danas već i legendarnog Amerikanca Majkla Mura koji je svetsko ime stekao filmom “Kuglanje za Kolumbajn” u kome je analizirao nasilje i potrebu svojih zemljaka da obavezno budu naoružani, neprijatelj je pred vratima.Sada, u novom filmu, Mur analizira šta je sve dovelo do napada na Ameriku 11. septembra i zbog čega se danas Amerika nalazi u ratu, omrznuta od mnogih.Majkl Mur je svojom otvorenom kritikom Buša i politike koju vodi postao prononsirani melem na ranu onih koji misle i osećaju isto.Tako da je Kan bio opet ogromna tribina s koje je urlao uvek brbljivi ali i neustrašivi Majkl Mur.Imao je i ko da ga čuje, pažljivo sluša. Ako ni zbog čega drugog a ono zato što svaki ulazak u festivalsku palatu podrazumeva detaljno pretresanje i snimanje, pa tako više puta dnevno. LJudi se krupnog pogleda ovde mimoilaze na ulici, svako je svuda sumnjiv dok ne dokaže suprotno i slaba je uteha da je sva ta silna žandarmerija tu jedino u našu korist.Zato što je osećaj nelagode stalno prisutan a to već ne ide najbolje uz veoma veseli Kan. Što on i jeste, uprkos strahu.