Isusova svadba

Kad je, prošle sedmice, na naučnom skupu u Rimu američka istoričarka hrišćanstva Karen King predstavila parčence papirusa na kome piše da Isus Hrist učenicima reče „Moja žena“, odmah se u delu javnosti razbuktala rasprava da li je to dokaz da je on - konzumirao drugi pol. Po profesorki King, koptski fragment iz četvrtog veka, koji je verovatno prevod grčkog teksta iz drugog veka, pokazuje da su neki hrišćani verovali da je Isus bio oženjen, ali već sada mašta radi svašta. Tako je u knjizi Milana Vidojevića Dosije Omega – novi svetski poredak kao novi satanizam napisano da je Isus sa Marijom Magdalenom imao ćerku i dva sina, da bi se posle oženio ženskim biskupom Lidijom, koja je rodila ćerku. Isusov verni sledbenik Pavle oženio se prvom Isusovom ćerkom i tako je „započeo krvnu lozu koja preko Five započinje sa Isusom, a završava sa srpskim Nemanjićima, kao što muška linija ide do francuske vladarske kuće Merovinga“, tvrdi publicista. LOGIKA Milan Vukomanović, stručnjak za rano hrišćanstvo, pročitao je članak profesorke King koji bi trebalo da se januara 2013. pojavi u časopisu Harvard Theological Review i za NIN kaže da na osnovu uvida u taj tekst može da tvrdi da je tzv. Jevanđelje po ženi Isusovoj autentičan dokument, čiju je papirološku, paleografsku i uopšte jezičku analizu već obavilo nekoliko svetskih eksperata. „Problem s tim fragmentom veličine manje od džepnog kalendara jeste u tome što on sadrži nepovezan tekst od svega tridesetak koptskih reči, u osam redova, bez celovitih rečenica. Na osnovu tako oskudnog rukopisa nije moguće prepoznati ni žanr samog dokumenta koji se, sasvim sigurno, u originalu nije nazivao ’Jevanđelje po ženi Isusovoj’. Teško bi se čak moglo tvrditi da je to uopšte bilo neko jevanđelje. S druge strane, u tom fragmentu Isus doista veli ’moja žena’, a spominju se tu još i njegovi učenici i Marija, verovatno Magdalena“. „Odlomak podseća na slične tekstove iz biblioteke Nag Hamadi u kojima se navode dijalozi između Isusa i njegovih učenika. Ono što je za sada moguće reći o najnovijem koptskom fragmentu jeste da on nipošto ne predstavlja izvor za istorijskog Isusa – na primer, da li je on bio oženjen; nego je više svedočanstvo o tome da se još u drugom veku to pitanje slobodnije postavljalo među hrišćanima, uključujući i gnostike. U to vreme još nije bila jasnije uspostavljena granica između pravovernih i heterodoksnih učenja. U hrišćanstvu je tada vladala mnogo veća raznolikost u shvatanjima nego docnije, od četvrtog veka, kad su bili sazvani prvi vaseljenski sabori“, objašnjava religiolog Vukomanović. Sa druge strane, Mihailo Smiljanić, teolog koji se bavio porodicom Isusa Hrista, tvrdi da parče papirusa na kome piše i „Isus im reče, moja žena...“ nije dokaz da su barem neki rani hrišćani verovali da je Isus bio oženjen. Iznosi citat sličan po smislu: „I pruživši ruku svoju... reče: Evo mati moja i braća moja.“ Tih nekoliko reči su uzete iz kanonskog jevanđelja po Mateju (Mt 12, 49), i ne predstavljaju dokaz da je Isusu majka rodila i braću. Istrgnute su iz konteksta kao ilustracija koliko je tekst na koptskom „prekratak kao dokaz za bilo šta“. Smiljanić ističe da je možda cela rečenica glasila: „Isus im reče, moja žena je moja crkva“! Profesor Vukomanović, pak, smatra da se referenca na „moja žena“ ne može ignorisati i da takvih stavova, isticanja Crkve kao Hristove zaručnice, nema u sličnim tekstovima (npr. Nag Hamadi), nego je takva logika i retorika prikladnija u kanonskim tekstovima. Smiljaniću je problematičan i logički sled zaključivanja onih koji zastupaju tvrdnju o Isusu kao suprugu (i ocu). NJihov je zaključak: „kasniji hrišćani sakrili su ono što su rani hrišćani znali“, a mnogo bi logičnije bilo da je „većina hrišćana odbacila ono što su neki hrišćani tvrdili“. Naime, o Isusu kao porodičnom čoveku nema ni aluzije u kanonskim tekstovima, delima ranih crkvenih otaca ili žitijima ranih svetitelja. Da je to verovanje bilo makar koliko rasprostranjeno među ranim hrišćanima, ostao bi neki trag, barem u negativnom smislu, na primer „ima nekih koji lažu i govore...“, smatra Smiljanić. Pitanje o Isusovom bračnom stanju ne provocira samo otkriće profesorke King. Uostalom, sam Smiljanić, koji predaje veronauku, kaže da učenici često pitaju da li je Isus Hristos imao telesno potomstvo. Pretpostavka o porodici zasniva se na tome da je brak za Jevreje onoga vremena praktično bio imperativ, onda tim više od nekoga tako značajnog kao što je Isus. Međutim, Smiljanić skreće pažnju na to da su praktično svi starozavetni proroci bili „devstveni“ (uz izuzetak Osije), neženja je bio i sveti Jovan Preteča, a i apostol Simon Zilot napustio je sopstvenu svadbu i pošao za Hristom. Istina Oni koji su ubeđeni da je postojala nekakva Isusova svadba reći će da je sve što navodi Smiljanić zvanična verzija teologije odnosno crkve. A šta bi bilo sa crkvama kad bi se zaista pronašli dokazi da je Isus bio ženjen? „Ako bi takvi dokazi uopšte i bili mogući, verujem da bi crkva odolela i takvom izazovu, jer tokom istorije ni mnoga druga naučna otkrića nisu nužno pokolebala stavove crkvenih autoriteta, pa ni vernika“, smatra Vukomanović. Smiljanić pitanje drži „sasvim hipotetičkim, ali, kada bi se pronašao takav dokaz, sve istorijske crkve bi se našle u veoma ozbiljnoj krizi. Temeljna je pretpostavka Crkve da je ona zasnovana na čistoj istini u svakom smislu, ne samo Hristovoj ličnosti kao istini, već i istinitim istorijskim okolnostima njegovog života, istinskim apostolima, itd. Ukoliko bi se ispostavilo da zvanična verzija Hristovog života predstavlja falsifikat - ostalo bi da lebdi u vazduhu Pilatovo pitanje: šta je istina? Ukoliko potpuno predavanje Bogu nije mistički put u onostrano, onda jedino možemo da se nadamo da ćemo u ovome životu biti srećni ukoliko budemo dobri. Većina onih koji danas sebe nazivaju hrišćanima, u prvom redu na Zapadu, razmišljaju upravo ovako. Zato tema navodnog Isusovog braka i jeste toliko zanimljiva u današnje vreme“, zaključuje Smiljanić. Činite šta želite Smiljanić veli da postoji veliki broj apokrifnih (nekanonskih) spisa, otkrivenih pre pola veka, poznatih kao Tomino, Filipovo, Marijino jevanđelje, itd, „nastalih u okrilju sinkretističkih kultova, gnostičkih zajednica, koje su kombinovale elemente jevanđelske poruke sa navodnim tajnim znanjima koje su posedovale, a koja su poticala iz paganskih religija i filosofija“. Otkriće tih rukopisa je u delu javnosti pokrenulo sumnje u „zvaničnu verziju“ jevanđelja, koju zastupaju istorijske hrišćanske zajednice. Kao najprovokativnija se pokazala tvrdnja da je Isus bio oženjen. Među drevnim tekstovima, Vukomanović takav stav, u neposrednijem obliku, prepoznaje jedino u „Jevanđelju po ženi Isusovoj“, a Smiljanić uočava dve struje savremenih autora koji zastupaju tezu da je Isus imao suprugu. Jedna struja nudi dela kao što su „Sveta krv, Sveti gral“ i „Da Vinčijev kod“. U autorima tih tekstova mogu se podozrevati „pseudoistoričari i teoretičari zavere“, koji tvrde da su Isusovi potomci još uvek među nama, dobro čuvani od strane tajnih društava, i da čekaju svoj trenutak za nešto, što se uglavnom svodi na političke programe. Drugu struju, koja zapravo problematizuje hrišćanski odnos prema polnosti, Smiljanić smatra značajnijom, pošto je činjenica da seksualnost predstavlja gorući problem za savremenu kulturu Zapada, ako ne i sveta. „Želi se otkriti da je Crkva prećutala seksualnost svog Mesije, makar i onu najlegalniju, bračnu. To bi bio krunski dokaz da crkve nemaju moralno pravo da im osporavaju slobodu da čine šta žele“, tumači Smiljanić. U tu grupu svrstava i profesoricu King, koju ipak smatra ozbiljnim naučnikom.