Primanje udaraca

I Sin i Dete su filmovi koji se mogu kritikovati sa različitih pozicija koje sve vode njihovoj nepotpunosti, no sada, s filmom Dečak na biciklu, i braća i evropski film dostižu jedan od svojih vrhunaca. Bolnu, pomalo surovu priču o odrastanju jednog maloletnog dečaka kojeg odbacuje otac koji je rešen da bez njega počne novi život, pretvorili su Dardenovi u pravi režijski trijumf. Dečak na biciklu je veoma koherentan, sveden film u kojem ništa nije suvišno, i njegova unutrašnja povezanost rezultira minucioznim režijskim rešenjima na jednoj strani, ali, čak i u toj minimalističkoj konstelaciji, besprekornim narativom na drugoj. Dečak na biciklu je pre svega umeće rada s glumcima, ali i istinsko majstorstvo na planu filmskog jezika, osmišljavanju kompozicije kadra, upotrebi boja i pre svega svom odnosu prema filmskom prostoru. Sekvence Dečaka na biciklu neke su od najsloženijih, najefektnijih i najradikalnijih u evropskom filmu novijeg doba, s izvrsnom logističkom podrškom direktora fotografije Alena Markoena. Veličina Dečaka na biciklu je što se on kloni svake didaktike, pedagogije i psihologizama, a verovatno je njegovo neopozivo prenebregavanje svakog moralizma i tajna njegove magične privlačnosti. Plemenitost njegove osnovne zamisli (ili bar jedne od njih), da bude film koji govori o tome kako se u životu primaju ali i odbijaju udarci, pokazuje se i u izmenjenoj konstelaciji svetskog filma kao neiscrpni resurs.