Teorija zavere i drugi aduti

Kada je novoizabrani predsednik naprednjaka Aleksandar Vučić u subotu rekao da je uveren da će ta stranka „imati gradonačelnika Beograda u budućnosti“, zainteresovana čaršija spremno je ispovrtela scenario političke predstave sa spektakularnim dramskim obrtom u poslednjem trenutku. U skladu sa starom praksom vlasti da uređuje opozicionu scenu, na koju je nedavno podsetio i Boris Tadić rekavši da je „pomagao Tomislavu Nikoliću da pronađe svoj politički put“, prema toj teoriji, aktuelna vlast zaključila je da bi joj više odgovaralo da DS predvodi Tadić, ovenčan titulom gubitnika prolećnih predsedničkih izbora, nego njegov najistaknutiji protivkandidat, gradonačelnik Beograda Dragan Đilas. Pa bi, kaže se dalje, naprednjaci i socijalisti mogli tokom oktobra da krenu u akciju rušenja Đilasa, kako bi delegate DS-a doveli do zaključka da gradonačelnik, uprkos nekim tumačenjima, nije taj koji bi mogao da ih vrati na vlast uz pomoć čuvene „velike koalicije“ sa naprednjacima. Teoriju u kojoj su uživali „tadićevci“ potkrepljivali su neki izvori bliski vrhu SPS-a, ali ne i oni koji bi akciju trebalo da operacionalizuju - beogradski socijalisti. Istovremeno, iz redova „đilasovaca“ stigla je kontrateorija, prema kojoj bi gubitak gradonačelničke funkcije ojačao Đilasa, dajući mu koristan „opozicioni“ sertifikat. Đilas je tokom vikenda, ipak, demonstrirao i ozbiljniji adut od teorija zavere, okupivši u Kragujevcu skoro 120 od oko 170 stranačkih odbora, odnosno 44 od 45 iz Vojvodine, 17 iz Beograda i 59 iz drugih delova Srbije. S obzirom na prilično jasno iskazanu, mada početkom sedmice i dalje nezvaničnu, „prođilasovsku“ volju izborno najuspešnijih - vojvođanskih i beogradskih demokrata, težište bitke sve više se premešta tamo gde je ishod manje izvestan, u centralnu i južnu Srbiju. O tome govori i povlačenje predsednika beogradskih demokrata Aleksandra Šapića iz trke za potpredsedničko mesto, koje bi moglo biti neka vrsta Đilasovog „mamca“ za privlačenje podrške demokrata iz unutrašnjosti. Kome će to mesto biti ponuđeno, početkom sedmice još uvek je bilo predmet licitacija, kao što se licitiralo i o ukupnom spisku svih potpredsedničkih kandidata – kako Đilasovih, tako i Tadićevih. Zabavljeni proturanjem „pouzdanih“ informacija i tumačenja, suprotstavljeni tabori, čini se, potpuno su izgubili iz vida činjenicu da je stranka za koju se bore nastavila da gubi ugled, ali i da se sve ozbiljnije kandiduje za još jedno cepanje, sedmo po redu za manje od 23 godine obnovljenog života. U sve (o)tužniju priču o „demokratskom porodičnom obračunu“ uplela se i činjenica da je u glavni opozicioni prostor koji je, zahvaljujući izbornim rezultatima, trebalo da pripadne upravo demokratama, polako počela da upada nekadašnja stranačka frakcija – LDP. U takvim okolnostima, akcija vlasti na uređenju opozicionog prostora, sa stanovišta interesa iste te vlasti, ako je i bila planirana, potpuno je bespotrebna. Udaljivši se od običnog života, demokrate su uspele da do perfekcije dovedu sposobnost da neguju i hrane proces sopstvenog urušavanja. Sve diveći se, pritom, sopstvenoj snazi, značaju i blistavoj budućnosti.