Sprem’te se, sprem’te

Još uvek se, šezdeset i sedam godina posle završetka Drugog svetskog rata, sa promenljivom ratnom srećom vode ljute bitke između partizana - u ono vreme Staljinove vojske u Srbiji – i četnika, koji se legitimišu kao „Jugoslovenska vojska u otadžbini“. Nikako, naime, da se već jednom ustanovi šta su, zapravo, bili ti četnici. Da li su bili „saradnici okupatora“ ili „borci protiv fašizma“. Ili su – što je verovatno najbliže istini – bili i jedno i drugo. Četnički ideološki status ostaje, izgleda zauvek, neutvrđen i umnogome zavisi od hirova srpske demokratije, to jest – od toga ko je na vlasti. Pa su tako četnici, dok je Srbijom vladao DS na čelu sa Borisom Tadićem, Viteškim Pomiriteljem, uredbom vlade definisani kao učesnici Narodnooslobodilačkog rata, što je trebalo da im omogući neke privilegije, penzije na primer, ali kolo sreće se u maju okrenulo, pa je na vlast došao Ivica Dačić, levičar da kažemo, verovatno dete iz partizanske porodice, koje četnike očima ne može da vidi. I šta? Na scenu je momentalno stupio Ustavni sud koji je oborio vladinu uredbu i preživele četnike ponovo vratio među fašiste. Taj Ustavni sud se onomad već proslavio ukidanjem određenih ingerencija AP Vojvodine, ali to ipak ima neke veze sa ustavom, ma koliko Koštuničina konstitucionalna kupusara bila sklepano i smušeno štivo. Meni tu nešto ne štima. Jeste da nisam pasionirani čitalac ustava i zakona, ali čisto sumnjam da se ustav, makar i Koštuničin, u bilo kom članu bavi istorijskim pitanjima. Ovako mi Ustavni sud, uz dužno poštovanje, više liči na neku ideološku komisiju nego na „najviše sudsko telo“. Ima tu i jedna enigma. Kako to, recimo, da četnicima nije u pomoć priskočio naš novi predsednik, Tomislav Nikolić, za koga se osnovano sumnja da je četnički vojvoda, istina posleratni, ali vojvodstvu se u zube ne gleda. Nije to, brate, u redu. Nikolić je takoreći ponikao iz Dražinog šinjela, a sada, kad je uspeo u životu, okreće glavu i pravi se lud. Razumem ja Dačića, ali kako da razumem Vučića, koji je takođe blagonaklono gledao na vojnike Jugoslovenske vojske u otadžbini. Dobro, načelan kakav je, Toma Nikolić uvek može reći da se on ne meša u poslove nezavisnog sudstva, što u neku ruku i nije loš stav. Ali zašto ćuti Bora Đorđević, najnovopečeniji četnički vojvoda, kome je pre neki dan uručena „gramata“, ma šta to bilo i ma šta značilo? Kao čovek sa najvišim činom u DSS-u, morao bi malo poraditi na rehabilitaciji svojih potčinjenih. Ipak, ni četnici se ne predaju tako lako, nipošto neće da se pomire sa ponižavajućim statusom „poraženih snaga“ koje tavore u „ropotarnici istorije“. Presavili ti oni, to jest nekakvo njihovo udruženje, tabak, pa otposlali sitno pismo u pisarnicu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, suda koji je u više navrata globio državu Srbiju zbog kojekakvih sudskih zastranjivanja. U tom smislu lako se može dogoditi da strazburške kadije četnike vrate u antifašistički status. Hoće li se ova stvar ikada raspetljati? Čisto sumnjam. Ovde još nije utvrđen definitivni spisak izdajnika iz Kosovskog boja, kosovski procesi se još uvek vode po feljtonima i „naučnim radovima“, i šta hoće ti četnici, koji u istorijskom smislu datiraju od pre pet minuta? Država, dame i gospodo, u kojoj su udarne političke teme gej parada i status četnika, po svemu sudeći nema nikakvu bolju politiku, pa nas u pravilnim ciklusima zamajava problemima koji i nisu striktno politički. Zar ne bi, recimo, bilo bolje da se ulogom četnika u revoluciji (krajnje ozbiljno i nepristrasno, naravno) pozabave istoričari, neka, da kažemo, državna komisija, pa da svoja saznanja u štampanoj formi predoče Narodnoj skupštini, koja bi, sa svoje strane, jednom za svagda četnike stavila u odgovarajuću fioku. Nije da ne bi moglo, ali nevolja je što su i lokalni istoričari, baš kao i političari, podeljeni na četnike i partizane. NJih, kao uostalom i političare, interesuje samo polovina istorijske istine. I zbog toga smo, između ostalog, tradicionalno polovična zemlja.