Treba znati kada uteći

Zbog lošeg upravljanja vrednost državnih preduzeća u Mađarskoj pre privatizacije padala je svake godine za dve milijarde dolara i to je nedvosmislen dokaz da je država loš vlasnik, kaže Les Nemeti, bivši direktor odela za transakcije u mađarskoj Agenciji za privatizaciju. Sagovornik NIN-a bio je savetnik Svetske banke i vlada u 23 države, učestvovao u prodaji nekoliko stotina kompanija u četrdesetak zemalja, osnivač je kompanije Euro Phoenix Financial Advisors i čest predavač na DŽordžtaunu i Centralnom evropskom univerzitetu. Iako je privatizacija danas nepopularna, on tvrdi da su pozitivni efekti veći od negativnih, jer država obično bira direktora javnih preduzeća na osnovu veza, što može da ima pogubne posledice. Privatnici su pak više motivisani da postavljaju rukovodstvo na osnovu zasluga i sposobnosti, jer u suprotnom, pada vrednost akcija, a moguć je i bankrot. Uz to, kaže Nemeti, proces privatizacije je doneo svež kapital, a bez priliva više desetina milijardi dolara u centralnu Evropu ne bi bilo ni ogromnih ulaganja u infrastrukturu. U Srbiji je sve raširenije uverenje da je u privatizaciji bilo grešaka? Privatizaciju sprovode ljudi, a oni nisu savršeni, ni kada je u pitanju njihovo znanje, ni njihova etika, a ima mnogo i „instant stručnjaka“. Ona može, čak i kada postoje najbolje namere, da se izvede ili veoma uspešno, ili krajnje nevešto, pri čemu loši rezultati ne moraju biti posledica kriminala. Uz učešće kriminala rezultati mogu da budu katastrofalni, s tim što je kriminal moguće krivično goniti, iako ga je teško dokazati. U nekompetentnosti, međutim, nema ničeg nezakonitog i zato se mora izbeći lov na veštice ili političke protivnike. Šta biste u jeku krize preporučili Vladi Srbije? Da li bi trebalo da privatizuje preostale državne sisteme, poput EPS-a ili Telekoma, ili bi trebalo da sačeka bolja vremena? To što tržišta kapitala danas nisu optimalna ne znači da treba odlagati privatizaciju. Kapital jeste skuplji, ali kompanija koja može da ostvari znatno veću dobit od troškova kapitala, ipak, treba da ide napred i da prikuplja kapital. Tim pre što mnoga preduzeća u državnom vlasništvu gube vrednost, pa je bolje što pre privući investicije. Ako su zemlji potrebni veći energetski kapaciteti, a to danas ne može da plati, privatizaciju bi trebalo imati u vidu kao opciju koja donosi svež kapital i znanje iz privatnog sektora, što omogućava da se otklone uska grla i podstakne privredni rast. Što se tiče Telekoma Srbija, znam da je on delimično privatizovan i to komplikuje stvari. U kojoj su meri biznismeni sada taoci političara, od čijih odluka prevashodno zavise uslovi poslovanja? Sa većim prelaskom privrede iz državnih u privatne ruke političari sve manje mogu da intervenišu. No, oni i dalje utvrđuju „pravila igre“, tako da mogu da donesu i zakone koji povećavaju troškove poslovanja, a preko poreskog sistema ili budžetskog deficita imaju ogroman uticaj na makroekonomsko okruženje. Zato i u najnaprednijim svetskim privredama preduzeća ne mogu da izbegnu uticaj politike, ali je utisak da se na Balkanu vlade još uvek mnogo više mešaju u poslovanje nego u SAD. Šta je po vašem mišljenju trenutno najveći problem za biznis? Prezaduženost i opasnost od bankrota, rast nezaposlenosti ili nešto treće? Problem broj jedan predstavlja daramatičan rast zaduženosti. U SAD dug se tokom proteklih 4-5 godina gotovo udvostručio, sa osam na 16 hiljada milijardi dolara. A kada dug raste smanjuje se mogućnost vlade da povećava zaposlenost, stimuliše privredu… Privatizacija može da bude i način za otplatu i smanjivanje duga. Koliko je opravdan strah od nastavka recesije u evrozoni? Finansijska tržišta su se dosta dobro oporavila od propasti Liman bradersa, ali po cenu ogromnih fiskalnih stimulacija od strane vlada širom sveta. Zato je teško zamisliti kako će finansijska tržišta nastaviti da jačaju ako su države odustale od tih stimulacija. Koje ste ključne pouke izvukli na osnovu iskustva u prodaji nekoliko stotina velikih i malih kompanija u četrdesetak zemalja? Svaki vlasnik treba da razmišlja o planu za povlačenje, a najbolje vreme za to je kada osnivate ili kupujete udeo u preduzeću. Jedno od prvih pitanja koje će privatni deoničari postaviti o preduzeću u koje nameravaju da investiraju jeste: „Kakva mi je izlazna strategija?“ To često stvara sukob između investitora i vlasnika, ali i vlasnici bi mnogo više trebalo da razmišljaju o povlačenju. Za njih, pored prodaje preduzeća, postoji veliki broj opcija koje obećavaju uspeh, ali oni toga obično nisu svesni. Zato mnogi vlasnici bez adekvatne pripreme pokušavaju da delimično ili potpuno prodaju svoj udeo. I ta operacija zahteva vreme i napor, a dobra priprema i strategija značajno povećavaju izglede za uspeh, verovatnoću da se transakcija uspešno okonča, da se odabere najbolji partner, najbolji uslovi i okolnosti. Zato uvek treba imati izlaznu strategiju, čak i ako imate 19 godina i ako ste tek pokrenuli posao. Bez plana ili strategije ne možete znati ni da li ste ostvarili ciljeve i da li ste iskoristili potencijale preduzeća. Šta su indicije da bi vlasniku neke kompanije i definitivno postalo jasno da je vreme da se povuče iz biznisa? Svaki vlasnik preduzeća uvek bi trebalo da ima rezervnu strategiju povlačenja, jer čak i kada ima samo 30 godina, sutra bi mogao da ga udari autobus. No, oni uglavnom smatraju da su neuništivi i što je vlasnik stariji, veća je verovatnoća da će morati u panici da proda firmu ili da je zatvori. Iako još nijedno ljudsko biće nije živelo večno, pa se samo smrt i porezi ne mogu izbeći, ljudi češće prave planove za poreze. Pri tome, čak i delimični izlazak iz posla, uvođenjem partnera, značajno povećava šanse preduzeća da preživi ozbiljne zdravstvene probleme vlasnika ili menadžera. Kako izabrati pravi trenutak za povlačenje iz biznisa? Pravi trenutak takođe zavisi od ciljeva. Ako je neko upravo doživeo jak srčani napad, cilj bi mu mogao biti da što pre proda preduzeće, ne vodeći mnogo računa o ceni. Nema „bezbednog utočišta“ U kojoj meri kriza utiče na broj onih koji bi sada najradije prodali biznis i u „mirnoj luci“ da sačekaju dok ne prođe „oluja“? Ne postoji nikakvo „bezbedno utočište“. U leto 2001. finansijska tržišta bila su jaka, a posle 11. septembra su se ta tržišta preko noći raspala, čak i u centralnoj Evropi. Zbog toga kad god imate „otvoren prozor“ za neku transakciju treba to iskoristiti da se transakcija obavi i izbegne mogućnost da vam se taj prozor „zatvori“.