Užitak u zabranjenom

Postoji simpatična definicija da je televizija manja od čoveka, pozorište u ravni čoveka, a film veći od čoveka. Iako u toj podeli televizijski medij izvlači najkraću slamku, jasno je da su se u protekloj deceniji dogodili određeni društveno-masmedijski potresi koji sve što smo mislili da znamo dovode pod znak pitanja. Televizijski serijski program visokog umetničkog nivoa daleko od toga da je izum novog milenijuma. No, primetno je da su se velike serije poput engleskih Sage o Forsajtima ili Smajlijevih ljudi bazirale na književnim delima te bi, dramaturški gledano, one mogle postojati i u bioskopu. Prava revolucija dogodila se u formi serije otvorenog kraja, tj. serije koja postoji dok god za nju postoji interes publike. Po antičkim, aristotelovskim pravilima zna se da je, pre likova, na prvom mestu dramskog dela radnja, pa kada znamo da serija otvorenog kraja počiva na likovima kojima se iz neophodnosti dopisuju nove radnje, jasno je da, na prvi pogled, imamo posla sa dramskom formom manje vredne vrste. Ako zanemarimo Tvin Piks kao potpuni eksces, individualni čin čudaka, pravi nasrtaj kvalitetnih dramskih serija dolazi uporedo sa jačanjem i snagom američkih kablovskih televizija. U čemu je zapravo tajna? KABL Kablovske televizije dobar deo svoje ekonomske konstrukcije pokrivaju pretplatama gledalaca, što znači da je moguće izbeći pošast reklamnih blokova na svakih dvadeset minuta. To za sobom povlači generalno poboljšanje u načinu prikazivanja filmova i serija. Na ovaj ili onaj način, gledalac je prinuđen da plati za kvalitet, s tom razlikom što u Severnoj Americi novac odlazi direktno proizvođaču programa dok evropski model podrazumeva TV pretplatu koja bi, u idealnom svetu i državama drugačijim od ove u kojoj preživljavamo, oslobodila vlasnika televizije od zavisnosti od oglašivača koji plasirajući svoje đubre od kompletnog TV programa stvaraju đubre koje ne služi ničemu pametnom. Sa druge strane, nedostupnost programa bilo kome, prvenstveno nežnim maloletnim očima i ušima, omogućila je promenu jezika koji se u TV serijama upotrebljava, kao i povišen nivo nasilja ranije prisutan samo u bioskopu. Zapravo, bioskop je postao donekle čedno mesto, pa tako svaka komedija prilikom DVD izdanja dobija dodatnih 10 minuta psovki i golosti, dok uživaoci horora u DVD verziji mogu da prisustvuju kompletnom odsecanju i mrcvarenju uveta za razliku od prvog reza praćenog krupnim planom oka žrtve koje je to videlo u bioskopu. Čovekov dom postao je, ponovo (i sasvim logično), hram uživanja u zabranjenom sadržaju. Šta sve to znači na planu televizijskih serija? Na nivou budžeta potpuni šok je bila pojava serije Band of Brothers Stivena Spilberga i Toma Henksa 2001. godine. No, dok su skupe mini serije sa definisanim početkom i krajem postojale i ranije, pojava Porodice Soprano predstavlja definišući momenat televizije kakvu danas poznajemo. Uvođenjem realističnih likova i priče lišene filmskog, veštačkog uzbuđenja, televizija je konačno zaista došla u ravan čoveka, paradoksalno, približavajući se životu i dosegnuvši nivo vrhunske umetnosti. Princip će biti praćen i u seriji Žica sa svojom formom tzv. vizuelnog romana u kojem moramo da čekamo pola sezone da bismo dobili trenutak u kome Lester Frimon, policajac i dizajner minijaturnog nameštaja, ispolji svoju genijalnost. Jednostavno, život nije serija i u životu ne postoje ljudi koji na briljantan način rešavaju slučajeve iz nedelje u nedelju. Nekako neprimetno je od tada uspostavljena nova televizijska dramaturgija, neobični mutant pozorišne raspričanosti. Kada se analizira bilo koja scena u jednoj od poslednjih predstavnika serija koje nisu reprezenti bilo kog žanra već pre priče o... nečemu, Momci sa Medisona, pre svega se može prepoznati mukotrpan rad scenariste. Ne bi bilo sasvim neprirodno zamisliti Momke sa Medisona u pozorištu, u nekakvoj nepostojećoj formi serije na sceni, kontinuiranih prikaza epizoda iz života određene grupe ljudi sa otvorenim krajem. Upravo je kraj dramske radnje, katarza, momenat koji najkritičnije odvaja umetnost od života. Da kojim slučajem Kafka, Muzil ili Prust žive i stvaraju u 21. veku, možda bi bilo najprirodnije zamisliti ih kao scenariste televizijske serije koja samom svojom prirodom ne nameće neophodnost konačnog zaključka. ESKAPIZAM Nagrade nisu realan pokazatelj bilo čega ali možemo iskoristiti ovogodišnje Emije da primetimo kako se od šest nominovanih u konkurenciji „ozbiljnih“ serija četiri odvija u nekom istorijskom periodu, od mitologije inspirisane istorijom (Igra prestola) do gangsterske osnove američkog (zapravo, i svakog drugog) društva (Carstvo poroka). No, nagrađena serija Homeland sasvim je smeštena u sadašnje vreme, mada, ukoliko želimo da budemo sitničavi, svojom baziranošću na izraelski original Prisoners of War, pokazuje u isto vreme i nedostatak kreativnosti ili hrabrosti da se stvori originalna ideja pa se producenti oslanjaju na materijal koji je, negde, bilo gde, pokazao uspešnost kod publike. Ovde je, naravno, bilo reči o vrhunskim primerima televizije dok većinu ponude ispunjavaju (i uvek će ispunjavati) mediokritetski sadržaji. Na dvadeset situacionih komedija pet će biti gledljivo tokom trenutaka dokolice ili opuštanja nakon radnog vremena, a možda jedna zaista vredna koncentrisane pažnje. Upoređeno sa srpskom televizijskom situacijom gde tokom jedne godine na svim televizijama zajedno imamo četiri ili pet serijskih premijera, zaista, šta možemo očekivati? Skrivanje granice U kategoriji humorističke serije, primetno je da je samo jedna nominovana za Emi (The Bing Bang Theory, kod nas nekako nepotrebno prevedena kao Štreberi) od šest nominovanih, snimljena u klasičnoj „sitkom“ formi sa tri statične kamere, studija–pozornice i veštačkog smeha. Zapravo, tendencija je slična kao u dramskim serijama: skrivanje formalne granice između umetnosti i života, kao da je publici potreban jedan suptilniji oblik eskapizma, za razliku od tradicionalno televizijskog koji je vrištao u lice svojom artificijelnošću.