Mesija

Hej, ti. Stani. Da, ti što misliš da se pravila ne odnose na tebe. Stani ovde, izdvoj se, stani mirno. Ruke stavi pored tela. Sada ćeš biti ubijen. Da, hoćeš. Upravo ovako kao što sam rekao. Baš me briga ko si i šta je u tvojoj glavi. Nek si tri puta to što jesi. Naređenje je jasno: ubiti. Sam Vođa je to naredio. Dobro, učini ono što moraš. Šta?! Još se i sprdaš? Misliš da ćeš moći da me odvratiš svojim odobravanjem? Izvadio je pištolj i uperio ga u njegovu glavu. Ne umišljam da imam takve moći. Ispalio je potom drhtavom rukom dva metka u njegovo čelo. * Kao da je večito tu, ali dokle? Bruno Šulc. Hodao je sivim ulicama, nogu pred nogu, besciljno. Vreme okupacije je počelo, nije se imalo kuda bežati, kao ni pre toga. Nije se moglo nikuda otići, kao ni pre. Osuđen da budem ovde. Sivilo je bilo svuda, sirotinja je prosila po ulicama. Neka devojčica plače. Ne može da pronađe svoju majku. Ili mu se to učinilo. Majka je bila negde, primorana da bude negde a ne tu. Neko uzima Majku. Protiv toga, protiv toga, svom snagom. Crtež je izranjao iz njegove glave: na njemu je stajao predeo i nigde nije bilo čoveka u njemu. Predeo je bio čist i neumrljan čovekovim licem. To je bio predeo u koji ljudska noga nikada neće stupiti; predeo misli koji boravi, možda, u samom čoveku ali u koji on, kao u aporiji, ne može zaći. Predeo čistih formi i boja. Mesija može do njega doći, samo on. * Ceo svet treba da bude drugačiji. Iz sasvim male stvari: iz cimeta ili iz stare cipele, prolomi se ponekad novi svet. To traje kratko; ali jezičkim mrežama se može uhvatiti. Novi svet: bašta čistih boja. Mrežama ga preneti, kao ulov, na svetlost. * Hodao je, a ceo svet se rasprostirao u njegovoj glavi: u njemu će stara cipela imati istu vrednost kao duborezi dijamanata. LJudi su isti. Da, doći će Mesija. On može pokazati taj novi predeo u koji treba prizvati ljude. Iris će se nadražiti bojama, obojiće se onako kako joj priliči. Siva boja će prestati da postoji. Majka će uvek biti tu za svoju decu. Ovaj plač treba da nestane. * Kada završim Mesiju, ljudi će moći da vide taj predeo. * Vreme se kotrlja. Ono u stvari ne postoji. Postoje samo osetljivi predeli u našim glavama. Oni nestaju dok sve ostalo nastavlja svoje postojanje. * Slike majke i oca. Neka prelepa devojka, više se ne može setiti njenog lica, samo bezmernog zadovoljstva. Soba puna drvenarije i mirisa cimeta. Na kraju će doći Mesija. Neće deliti pravdu, već samo Značenje. * Potom je pao na zemlju. Napomena: Bruno Šulc je bio neuporedivi poljski pisac koji je svoj kratkoveki život od rođenja (1892) do smrti proboravio u zabačenom galicijskom gradiću Drohobiču. Radio je kao nastavnik slikanja u tamošnjoj gimnaziji i pisao je kratke priče u kojima je mitologizovao svoju stvarnost. Nasred ulice ga je 1942. godine ubio nacistički oficir. Poznato je da je godinama pre nego što mu je krvnik ispalio dva metka u glavu započeo svoj roman Mesija. Rukopis romana je zauvek izgubljen. Nestao je tih mračnih godina.