Vlada lebanskog spasa

Nije tačno da sa juga Srbije do Beograda stižu samo tugaljive vesti o ekonomskom propadanju i procvatu političke bahatosti. U jednoj seoskoj kafani se, recimo, prošle nedelje dogodila masovna tuča odbornika opštine Bojnik, u kojoj su učestvovali „bivši“ i predsednik opštine, a glavni krivac za tuču je, navodno, vlasnik pomenutog objekta, izvesni Žika koji je odbio da jednoj političkoj opciji usluži piće. Nije još poznato ko je u toj tuči zastupao proevropsku a ko nacionalnu opciju, ali je policija uzela iskaze od onih koji su povređeni i onih koji su povređivali. Jedna vest se, s punim pravom, probila do stranica prestoničkih medija: Lebane je postala prva i jedina opština u Srbiji u kojoj nema opozicije. U opštini, koja deluje kao da je još niko nije probudio iz socrealističkog sna, napravljen je istorijski dogovor da sve stranke uđu u lokalnu vlast kako bi se ta opština izvukla iz ekonomskog kolapsa. Zamenik predsednika opštine i idejni tvorac te ideje Nenad Zagorac iz Demokratske stranke Srbije objašnjava da su svi političari u Lebanu svesni u kakvoj je krizi njihova opština, zbog čega su i ranije bili prilično jedinstveni. REZERVE „Svi znate da je u Jagodini održana sednica za 12 minuta, ali mi smo i pre ovog dogovora, poslednju sednicu prošlog saziva završili još brže jer se svi mi dobro znamo i znamo kakva nas kriza okružuje. Zato smo se i odlučili da napravimo dogovor, da pokušamo da privučemo nekog investitora“, objašnjava Zagorac. U njegovu kancelariju na svakih desetak minuta ulaze lideri svih stranaka koje su prešle lebanski izborni cenzus. Ta vrsta političara se ne može videti nigde u Beogradu, jer su ovi iz Lebana skromni, tihi i, što je najčudnije i gotovo neverovatno, iz njih izbija poštovanje prema novinarskoj profesiji. Nije jasno da li je taj visok stepen političke kulture zasnovan na sasvim mogućoj proceni da je imovina svih lebanskih odbornika vredna imovine supruge drugorazrednog funkcionera iz Beograda zaduženog za urbanizam i pašnjake ili na proceni da u ovakvom državnom rasporedu svaki uspeh južno od Beograda zavisi samo od jednog uslova - dobrih kontakata sa prestonicom. „Ne možemo da ignorišemo činjenicu da je u našoj opštini čak 51 odsto radno sposobnih nezaposleno, a da među onima koji rade imamo dosta radnika sa platama od deset ili 12.000 hiljada dinara“, reći će Nenad Jovanović, pomoćnik načelnika opštine iz DS, dok ga prisutni lideri zapitkuju koga je lebanski odbor podržao. Kada je odgovorio da su podržali Borisa Tadića, Goran Janjić, direktor Doma zdravlja i lider Grupe građana koja ima četiri odbornika, šaljivo komentariše da Lebane nije propustilo nijednu priliku da bude na pogrešnoj strani u Srbiji. „Svaki put budemo na gubitničkoj strani. Zato smo i napravili ovu koaliciju da više ne bismo bili na pogrešnoj strani“, dodaje socijalista Dejan Jović, praćen blagim osmehom prisutnih. Predsednik Skupštine opštine Zoran Ilić (Ujedinjeni regioni Srbije) podvlači da reč vlast u Beogradu i Lebanu ima sasvim drugačija značenja. „Znam ja da vama u Beogradu vlast deluje kao nekakav beskrajni niz privilegija, ali bi svako morao da razmisli šta znači biti direktor nekog komunalnog preduzeća sa prosečnom platom od 19.000 ili u mestu koje 45 dana nema vodu.“ Goran Janjić, važan faktor lokalne vlasti kao lider Grupe građana i direktor lokalnog Doma zdravlja, ustanove koja u Srbiji nekako dobija na važnosti kako je opština siromašnija, ocenjuje da su sve stranke na velikom ispitu jer će koalicija imati smisla samo ako se nešto pokrene, ako dođu investitori i ako se zaposli makar 100 ljudi. I pedeset je dosta, dodaje jedan od kolega. Srđan Živković, lider lokalnih naprednjaka koji su u ovoj opštini zauzeli poslednje mesto, ne deli opšti entuzijazam ali ostavlja utisak da je spreman da podrži sve što će napraviti pomak u opštini. „Imali smo rezerve, ali smo ipak želeli da damo šansu ovoj opštini, da svi zajedno napravimo neki iskorak, a uvek ima vremena da vidimo da li to ima smisla ili ne. Entuzijazam lokalnih lidera postignutim „jedinstvom vlade lebanskog spasa“ kao da još nije stigao do ćutljivih i pomalo mrzovoljnih meštana, koji su se tog dana više bavili pripremom zimnice, cepanjem drva ili prepričavanjem sinoćnih TV emisija nego perspektivama nove lokalne vlasti. Od dvojice sagovornika se može čuti da treba videti da li su jedinstveni jer su čuli da Gojko nije sa njima. Na naivno pitanje ko je Gojko, koje je iznenada otkrilo zapanjujuću neupućenost beogradskog novinara, jedan od uličnih sagovornika, pod blagim dejstvom šoka, objašnjava da je on najmoćniji čovek bar poslednjih 20 godina, a možda i duže. „More dosta je i on bio, neka pusti malo mlađe“, dobacuje prodavačica, dok joj stariji čovek sa štapom oponira: „Pa zar nisu ti mlađi već bili na vlasti, svi se udruže protiv njega i opet ništa.“ BRIFING Gojko Marjanović je verovatno jedinstvena ličnost u Srbiji jer je pobeđivao na svim izborima od uvođenja višestranačja do danas, samo što je bio na čelu različitih opcija. Do 1995. je pobeđivao kao socijalista, zatim kao lider Grupe građana, na izborima 2008. je bio nosilac liste radikala, dok se ove godine vratio staroj ljubavi i kao nosilac liste SPS, bez PUPS i JS, obezbedio prvo mesto toj partiji i osam odborničkih mandata. Taj odbornik ima svog portparola Novicu Marjanovića koji u pripremnom brifingu objašnjava da na prošlim izborima SPS sa JS i PUPS nije ni prešao cenzus, a sada je, kada su imali Gojka na čelu, pobedio u Lebanu. Kada se uverio da su novinari iz Beograda dobronamerni, predlaže da nas odvede do Gojka i da čujemo šta on ima da kaže. Dočekuje nas stariji, tihi čovek, koji se predstavlja kao bivši predsednik opštine u tri mandata i privrednik koji je skoro 30 godina bio direktor preduzeća koja su imala 1.500 i 2.000 radnika u proizvodnji, a „neka danas kažu šta se to proizvodi u ovoj opštini“. Kao nosilac liste se, kako napominje, samo on u ime SPS obraćao građanima i svaki nastup zasnivao na oštroj kritici sadašnje vlasti. „Ne znam na kom je to sastanku doneta odluka o toj koaliciji, a koliko znam takav sastanak se nije desio, a mene kao nosioca liste nije niko pozvao da pita za mišljenje ili da me bar obavesti šta se dešava. Da je ovaj predsednik Mića Stanković , koji je bio osam godina na vlasti, u Lebanu otvorio makar deset radnih mesta, ja bih se uzdržao od bilo kakve kritike. Ali on nije uradio apsolutno ništa i to u periodu kada su Srbijom vladali Boris Tadić i Mirko Cvetković, iz njegove stranke. Mogu da zamislim kakvu će uspešnost pokazati sada kada je vlast promenjena.“ Kao jedna od retkih lepih vesti, opštinski funkcioneri napominju da se iz budžeta izdvajaju stipendije za čak 54 studenta iz Lebana koji imaju prosek iznad devet. Nijedan stipendista se, međutim, nije vratio da živi u Lebanu. I Vidra bi 10.000 evra Na pitanje šta se proizvodi u Lebanu, osim političkog jedinstva, sagovornici NIN-a će prvo odgovoriti - dobar ajvar i turšija. Na potpitanje šta se zvanično proizvodi i prodaje severno od Leskovca, svi sagovornici će izgovoriti ime jedinog proizvođača u ovoj opštini, Srđana Gavrilovića, vlasnika firme Vidra, za proizvodnju trikotaže. Zapošljava 35 radnika koji su valjda jedini radnici u Lebanu koji primaju platu od onoga što proizvedu. I dok pokazuje mašine i očigledno kvalitetnu proizvodnju, koja je smeštena u velikoj porodičnoj kući, Gavrilović insistira da kaže samo dve rečenice, jer se ostalo vidi. „Poručio bih javnosti da bih čudo napravio kada bi i meni, kao raznim stranim firmama, država dala 10.000 evra za svakog zaposlenog. Odmah pristajem na pet godina obaveze, umesto njihovih dve, a mislim da bi i ceo kraj imao koristi.“