Druge oči

U ovakvim prilikama, ponovno susretanje sa umetničkim delima izlaže nas iskušenju gledanja ,,drugim očima’’. To je ono isto iskušenje kojem smo izloženi pred platnima LJubice Sokić u susednoj galeriji SANU. Mogu li se skulpture Jevrićeve gledati istim okom kao što su gledane šezdesetih i sedamdesetih godina, kada su prvi put izlagane? Kako te grumenite, lebdeće forme, povezane armaturama gvozdenih spojnica, izgledaju dvanaest godina nakon kraja stoleća u kome su nastale? Danas, na početku veka ,,druge umetnosti’’, pokazuju nam se dela koja ne prikazuju svoj predmet da bi ,,transcendirala’’ njegovu puku datost, jer se takav postupak tretira kao jalovo metafizičko zastranjivanje - poput onog kada Jevrićeva kaže da ,,njen svet’’ prevazilazi polaritete forme i sadržaja ,,jedinstvom koje ih briše’’. Praksa aktivista pokreta za ,,drugu umetnost’’ teži da epistemologiju kreativne aktivnosti liši transcendentalističkih opsesija i metafizičke mistifikacije, poput one kada Vasko Popa kaže da forma u Jevrićeve ,,raste iz sebe’’ , napajana prazninom, da bi mogla da održi svoj stas. Ili ono: u duhovnom prostoru Jevrićeve ,,vreme kruži’’, sadašnji trenutak dodiruje pravreme!... U logosu današnje ,,druge umetnosti’’ nema takvih refleksija jer one aludiraju na nešto što prosto ne postoji. Taj logos ,,zna’’ da nema jedne suštine umetnosti, već bezbroj njenih intencija. Ta, zar nismo najzad shvatili da smisao umetnosti ne čini ,,apstraktno jedno’’? NJen je smisao politeistički disperzivan entitet... Jevrićeva kaže da njene vajane forme nemaju definitivnih oblika jer ,,rastu, kao plodovi prirode’’. Praksa ,,druge umetnosti’’ ovih naših dana ne potvrđuje takvu izvesnost - kao da se ono što je u svetu i ono u razumu ne podudara. Huserlovim jezikom rečeno, istina umetnosti je neaktuelna jer je ravna neznanoj istini sveta. Za umetnost, kao i za svet, aktuelna je samo činjeničnost fenomena pojavnosti... Po Jevrićevoj, umetnost stvara predmet svoga saznanja. Praksa ,,druge umetnosti’’ potvrđuje upravo suprotan stav: predmet sugerira saznanje o umetnosti. On nije drugo do ,,predmet pažnje’’... Kako onda danas gledati na skulpture iz legata Jevrićeve? Šta joj znači ono kako pominje ,,svoj svet’’? Kako ta reč zvuči sada, kada znamo da faktički nema mog ili tvog sveta, već samo uzastopno, nedosledno osvetljenih njegovih fragmenata.