O Cezarovom neverstvu

Počeli su da me obilaze vuci u Vidovu, prijatelju! Nestala voda i gore, na Rakošu, na vrhu Suve planine, pa mokranski govedari poterali odozgo krave i junad. Za njima, naravno, krenuli i kurjaci, i, jedan od njih mi, u po bela dana, na miholjske zadušnice, iza leđa prošao, a da ga nisam ni osetio dok sam bio sa ovcama i šarplanincima junošama. Eeej, da mi zađe iza leđa dok se grejem na Nepobedivom suncu! Onda se setim da su Garča i Cezar, pa i mala Tara, u jednom trenu, gromko zalajali i zarežali, i, da su se stuštili ka jednom šumarku... I ako su kurjaci već počeli da silaze sa planina, a Dačićeva vlada sa najnovijim poskupljenjima ugrožava goli srpski život iz samožive prestonice, da nam se, bre, ne desi neka revolucija, ako ne oktobarska, a ono februarska!? Utoliko mi teže pada Cezarovo neverstvo. Odlutao momak u Dečje odmaralište iz Niša, odmetnuo se iz Vidova. Veleizdaja, bato, veleizdaja! Uh, kako sam pobesneo kada su mi na morbidni javili da ne brinem jer je „Cezar u odmaralištu i uživa sa decom“. Brđanin sam, čobanin, i, pas nije moj kućni ljubimac, već strateški partner, legionar. Kod Šiptara takav vredi petsto ovaca, a slabotinja od psa se, odmah, ubija. Ne, ne, veleizdaja se ne prašta! Uostalom, zbog veleizdaje su Rimljani i ubili Julija Cezara! K. G. Jung, moj guru iz Švice, pokušava da stiša moj bes: „Prvo, Julija Cezara nisu ubili Rimljani, već Makedonci. Jer, Cezar je bio običan makedonski general zadužen za Apenine, pa kada je Aleksandar krenuo za Indiju, Rimljani su digli glave i izdvojili se iz Aleksandrovog carstva. Cezar se, čak, oženio makedonskom, a ne egipatskom kraljicom Kleopatrom, inače Filipovu drugu ženu i tu je dara prevršila svaku meru...Sem ako i ti ne veruješ Plutarhu da Aleksandra i Cezara deli trista godina...“ Nisam ubio Cezara, ali sam ga tako mlatnuo čobanskom tojagom da je ceo dan šepao, i, već sam se uplašio da sam mu zadnju desnu nogu slomio... I šta tek onda da radim sa ćopavim Cezarom? A Biljana, kao da mi je mama, brine iz Beograda što sam po ceo dan gologlav na vrelom Nepobedivom suncu. Pritom, zna da smo sa Aleksandrom u boj išli gologlavi, i da je „ludi vođa“ zakazivao bitke Persijancima u podne. A ko je i u ovoj srpskoj vojsci, bar jednom, u letnje podne, stavljao šlem na glavu, zna koliko je Aleksandar bio u pravu. U noći, po Cezarevom neverstvu, čekao sam u ligeštulu da izađe mesečina iza Svrljiških planina. U krilo mi je skočila moja Crna i molila: „Oprosti tvom Cezaru. On je, telom, već veliki pas, ali u duši je on, ipak, štene od pet meseci. Ne možeš da ga ubiješ samo zato što voli decu. A, u odsudnom trenutku, kada krene vučja najezda, možda će Cezar biti hrabriji i od Tare i od Garče, tvog omiljenog alfe.“