Milo zauvek

Crnoj Gori su bile potrebne 102 godine da bi okončala rat s Japanom u koji je, iz solidarnosti sa Rusijom, junački krenula 1904, a kako stvari stoje trebaće joj tek nešto manje da doživi fenomen u nekim delovima sveta poznat kao izborna smena vlasti: na iznenađenje apsolutno nikog, koalicija koju predvodi neprolazni Milo Đukanović osvojila je najviše glasova na parlamentarnim izborima i, kad s (najverovatnije) Bošnjačkom strankom - s čija bi tri mandata imala obezbeđenu apsolutnu većinu - istrguje oko uslova saradnje, biće formirana još jedna vlada u kojoj će glavnu reč imati Demokratska partija socijalista (DPS). Opozicija se svakako ne bi složila s ovakvim viđenjem, ohrabrena činjenicom da se Đukanovićevom bloku tek po drugi put (od mogućih devet!) desilo da ostane bez natpolovične većine mandata. Iz tih krugova zato stižu poruke čiji se raspon proteže od optimističkih procena kako je „počeo raspad režima“ do onih kojima se poziva na formiranje vlade nacionalnog jedinstva - ali bez partija iz DPS bloka, što je matematički izvodljivo, politički ne baš verovatno, a logički sasvim nemoguće, budući da koncept takve vlade, jelte, predviđa učešće svih parlamentarnih stranaka u vlasti. Ali, što bi rekao junak jednog hrvatskog sitkoma, budimo realni: sve ima svoj kraj, možda čak i vladavina DPS-a, samo što za opoziciju ta svijetla zora još nije svanula. To, opet, ne znači da baš sve ostaje kao što je bilo. Ako ništa drugo, a ono izborni rezultat tek nedavno osnovane Pozitivne Crne Gore, koja je izborila sedam poslaničkih mesta, pokazuje da prostora za alternativu etabliranim strankama ima - što je više nego što bi se, recimo, moglo reći za političku scenu u Srbiji. Posmatrano odavde, reklo bi se takođe i da je došlo do generalnog upristojavanja crnogorske opozicije, čiji je najveći deo na ranijim izborima nastupao sa takvih pozicija da je neko neupućen mogao da pomisli kako u najmanju ruku u Beogradu još stoluje Milošević, a ponizni povratak Crne Gore pod skute Srbije je samo pitanje vremena. Umesto nekadašnjih jurodivih tipova, čini se da crnogorsku opoziciju sada uglavnom predvode razumni ljudi čiji najveći problem, međutim, i dalje ostaje da značajnom delu birača objasne zašto bi umesto za DPS i njenog dugogodišnjeg koalicionog partnera Socijaldemokratsku partiju trebalo da glasaju za njih. Kako god, uvrede koje je na račun opozicije u ovoj predizbornoj kampanji ritualno ispaljivao Đukanović nekako su zvučale šuplje: osporavatelji crnogorske suverenosti su očito vrsta u izumiranju - kao što i treba da bude - i pretvaranje da je drugačije deluje kao providna, jeftina manipulacija. Pod pretpostavkom, dakle, da će nova vlada izgledati kao i sve prethodne, crnogorske vlasti bi i za sebe i za zemlju koju vode učinile mnogo korisniju stvar ako bi se, umesto da se bave izmišljenim problemima, okrenule rešavanju onih realno postojećih, pre svega najvećeg koji imaju: onog koji kao kamen oko vrata visi svakoj vlasti koja je, uprkos urednim izbornim ciklusima, praktično nesmenjiva. Nema te partije koja se posle tako dugog kontinuiranog boravka na vlasti neće pretvoriti u otuđenu interesnu grupu čiji je jedini raison d’être zadovoljavanje sopstvenih, po definiciji sebičnih potreba i interesa. A DPS u tom smislu, više je nego očigledno, nije izuzetak.