Kvar u glavi

Jan Nsaku, mladi Francuz kongoanskog porekla, fudbal je počeo da trenira u rodnom Kanu, u istoimenom nižerazrednom klubu, nekadašnjem prvoligašu. Solidnog vezistu tu su zapazili skauti Portsmuta, i Nsaku je, kad mu je bilo 16, otišao u Englesku. Tamo je igrao za omladinski tim, da bi prošle godine, u svojoj osamnaestoj, doživeo tešku povredu kolena zbog koje je morao da zaboravi na fudbalsku karijeru. Ovog meseca, Nsaku se našao u grupi od 12 islamista koje je francuska policija uhapsila zbog sumnje da pripadaju terorističkoj ćeliji umešanoj u prošlomesečni bombaški napad na jednu košer bakalnicu u pariskom predgrađu, te da su pripremali nove, masivnije terorističke napade na druge jevrejske mete. SUNOVRAT Koliko do juče, Nsaku je, dakle, bio tinejdžer kome je talenat davao izglede da ostvari pristojnu, kad već ne veliku sportsku karijeru, i sebi otvori ko zna kakve perspektive za budućnost. Godinu i nešto dana kasnije, od konvertita na islam ekspresno je stigao do statusa potencijalnog teroriste. NJegov otac izjavio je da je Jan u muslimansku veru prešao tek nakon što je doživeo povredu; kako se onda za tako kratko vreme od statusa fudbalske nade stiže do društva osoba koje se spremaju da naprave bombu od ekspres lonca napunjenog kalijumom, sumporom i šalitrom - supstancama koje je, zajedno s ličnim naoružanjem i municijom, policija pronašla u jednoj pariskoj garaži nekoliko dana nakon hapšenja ove grupe? Kako se od stradalog kolena tako lako došlo do kurcšlusa u glavi? Sredinom prošle sedmice policija je petoro od 12 uhapšenih pustila na slobodu, dok je protiv ostalih najavljeno podizanje optužnice za pokušaj ubistva i terorizam; iz agencijskih izveštaja nije jasno da li je među zadržanima i Nsaku. Svi kojima je pritvor produžen su francuski državljani stari između 19 i 25 godina, i - za razliku od Nsakua - većina njih za sobom ima delinkventsku prošlost; to ih po profilu čini sličnim Mohamedu Merahu, sitnom lopovu i samoukom teroristi alžirskog porekla koji je ovog proleća u više odvojenih napada u Tuluzu ubio sedmoro ljudi. Nsaku se tu nekako ne uklapa - ali zato njegov primer i bode oči, jer pokazuje da je islamski radikalizam u stanju da privuče ne samo dezorijentisane mlade ljude sa socijalne margine, već i one koji se po roditeljskim i opštedruštvenim kriterijumima svrstavaju u „dobru decu“. Janova umešanost, pritom, nije jedina „anomalija“ u ovom slučaju. Grupa je i etnički mešovita - u njoj ima onih koji potiču iz „autentično“ francuskih porodica ili drugih nemuslimanskih sredina - što isključuje mogućnost olakih kvalifikacija da teroristička pretnja stiže samo od osoba arapskog i drugog muslimanskog porekla, ali s druge strane nagoveštava da će identifikovanje potencijalnih ekstremista ubuduće biti još teže. Povrh toga, okolnost da je među uhapšenima nekoliko njih koji su, kao i Jan, veru promenili tek nedavno, sugeriše da je baš radikalna varijanta islama iz nekog razloga privlačna i inovernoj omladini. PROFILISANJE Novopečeni konvertit na islam bio je i od njih nešto stariji Žeremi Luj-Sidni, glavnoosumnjičeni za pomenuti napad na jevrejsku prodavnicu, jer su njegovi otisci pronađeni na ostacima ručne bombe - model M75, proizveden u bivšoj Jugoslaviji - bačene na taj lokal. Ovog 33-godišnjaka, koji je robijao zbog dilovanja droge, policija u Strazburu ubila je nakon što je, opirući se hapšenju, hicima iz svog magnuma pogodio trojicu specijalaca, koji su povrede izbegli samo zahvaljujući šlemovima i pancirnim prslucima. Osim što nije bio muslimanskog porekla, Luj-Sidni se, kao marginalac sa kriminalnim dosijeom i zatvorskim stažom, uklapao u pomenuti profil osoba koje bi mogle da potpadnu pod uticaj islamskog fundamentalizma, ali se iz prethodno navedenog vidi da taj neformalni regrutni centar nije smešten samo u podzemlje i zatvore, mada otuda izgleda stiže najveći deo budućih pitomaca. Zbog čega jedan broj mladih u Francuskoj rešenje za sopstvenu izglobljenost i društvenu izopštenost traži i nalazi u verskom radikalizmu stoga je problem kojim će ova zemlja tek imati da se bavi. Najjednostavnije objašnjenje je, naravno, da je sve to u najvećoj meri posledica socijalno-ekonomskih okolnosti, pre svega nezaposlenosti i opšte besperspektivnosti čitavog jednog naraštaja, ali taj problem postoji i u drugim zemljama, pa u njima ipak nema tako radikalnog odgovora kakav predstavlja pribegavanje terorizmu. S druge strane pak stoji i da su krvave bombaške napade na londonski metro i autobuse 2005. godine izveli domaći ekstremisti, takođe svi mladi, svi rođeni u Britaniji, ali od kojih nijedan nije poticao iz raspadnute porodice ili imao kriminalnu prošlost; naprotiv. Kako onda blagovremeno uočiti razliku između onih koji bi sutra mogli da postanu bombaši i svih ostalih, a istovremeno ne stvoriti atmosferu totalitarne države u kojoj su svi potencijalno sumnjivi? Amerikanci bi rekli: pitanje od milion dolara.  Teroristi početnici Terorističku pretnju koju predstavljaju pripadnici uhapšene grupe policija ocenjuje kao najveću još od sredine devedesetih, kada se država efikasno obračunala s alžirskom Oružanom islamističkom grupom (GIA), nakon što je ova izvela seriju napada na francuskom tlu, od kojih je onaj najsmrtonosniji bio udar na pariski metro 1995, kada je ubijeno osam a ranjeno skoro 100 ljudi. GIA je bombe izrađivala na potpuno isti način na koji su to sada imali nameru da učine članovi ove grupe, ukazuju zvaničnici. S druge strane, pokazalo se i da ćeliju čine osobe koje ne znaju ili ne mare za konspirativna pravila, pa su svoje radikalne stavove iznosili i u internet-prepisci, te u razgovorima vođenim sopstvenim mobilnim telefonima. Prilično početnički, reklo bi se.