Smrtne igre besmrtnika

Emir Kusturica ni ove godine nije prošao u Odeljenju književnosti Srpske akademije nauka i umetnosti, gde ga je predložio Matija Bećković. Prvi put je to uradio Dobrica Ćosić 2004. predloživši našeg najuspešnijeg reditelja za članstvo u SANU, ali ni tada nije dobio glasove. Verovatno bi isto bilo da je reč i o Dušanu Makavejevu koji je odavno stekao uspeh u Evropi i Americi, ne bi bolje prošao ni pokojni Aleksandar Saša Petrović. Teško je suditi o naučnim i drugim radovima lekara, inženjera, naučnika. Svakako je lakše porediti opus jednog kompozitora, na primer (primljenog u vreme kada je njegov brat bio visoko kotiran u rukovodstvu SANU) o kome se niko ne usuđuje da govori kao o velikom, sa opusom jednog Kusturice, o kome se niko ne usuđuje da kaže da je mali. Na pitanje zbog čega je to tako, dobijamo odgovor od Vladimira Davidovića, nespornog znalca prilika u Akademiji koji je proveo 12 godina na mestu sekretara SANU, a poslednjih godina je savetnik u Ministarstvu pravde: „Reč je o principijelnim stavovima iz Zakona o akademiji i iz Statuta SANU. Osnovni cilj postojanja ove ustanove je podrška naučnom i umetničkom stvaralaštvu njenih članova. Institucije ovog tipa se verno drže tradicije. Istovremeno, one prate šta rade akademije drugih zemalja i niko ne žuri u radikalnije promene. Akademija u svoje članstvo prima samo kreativne stvaraoce, a režija podrazumeva simfoniju scenarija, glume, fotografije, muzike, scenografije i još sijaset drugih poslova... doprinosi Nije lako razlučiti, u toj kolektivnoj kreaciji, šta je čiji doprinos. Stoga se u svetu pribegava osnivanju posebnih filmskih akademija. Pošto je kod nas filmska produkcija suviše mala, neki članovi SANU sa senzibilitetom za film koji smatraju da je Emir Kusturica majstor svoga posla, predložili su ga sa uverenjem da se od nekih principa može i odustati. Biračko telo Akademije nije prihvatilo kriterijum ad personam, držeći se uhodanih pravila koja su ustrojili osnivači SANU. Mislim da tu treba tražiti razloge zašto predlog nije prihvaćen.“ Akademik Dragoslav Mihailović tumači da je SANU pravljena po uzoru na francusku kuću besmrtnika, a to znači: „U SANU se primaju samo ljudi koji imaju delo u fundamentalnoj nauci i u osnovnim umetnostima. A osnovne umetnosti su muzika, slikarstvo i vajarstvo, po tom principu akademici još mogu da budu pesnici, pripovedači, dramatičari. Dakle, nema mesta za glumce, reditelje, dirigente, operske pevače, za izvođače performansa, dizajnere, primenjene umetnike.“ Za neke druge poznavaoce prilika, SANU je zapravo pravljena po uzoru na rusku akademiju, što podrazumeva neskriveni pejorativni kontekst. Naravno, jasno je da u vreme osnivanja Akademije SSSR nije postojao. Vladimir Davidović objašnjava da su za ugled poslužile austrijska, francuska i nemačke akademije (ima ih više): „Posle Drugog svetskog rata SANU je reorganizovana, ali su sva odeljenja predratne Akademije opstala. U toj dugoj tradiciji treba tražiti uzroke njene navodne konzervativnosti, jer se broj odeljenja retko menja, a veoma teško se uvode i nove nauke kakve su, na primer informatika, kibernetika i slične.“ Ovih dana je završeno sa predlaganjem novih kandidata za SANU, i o njihovom izboru će se odlučivati na skupštini SANU zakazanoj za 6. novembar. I opet su na delu igre, lobiranja i radnje ispod žita da bi se ušlo u tako privlačno zdanje besmrtnika u Ulici kneza Mihaila. Šta je najveći problem u ovom toliko priželjkivanom činu? Tokom tri mandata u SANU, Vladimir Davidović je stekao utemeljeni sud o onome što se valja iza cele procedure, i smatra da je neujednačenost kriterijuma prilikom izbora najveći problem: „Postoji, mogao bih slobodno da kažem, čak zlovolja prema nekim kandidatima, iako su im naučni rezultati iznad proseka kriterijuma koji se primenjuju u SANU. Za ovo postoje brojni primeri, a neki se mogu videti i prilikom sadašnjeg izbora. Ako ovaj problem posmatramo iz perspektive obrnutog durbina, lako ćemo uočiti da nije najveći problem ko je u Akademiju izabran, već ko nije prošao. Jer, takvih je neuporedivo više. Pritom, ne treba bežati od činjenice da su neki kandidati bili spremni na korišćenje neuobičajenih sredstava, samo da bi bili izabrani. NJih očigledno nisu vodili motivi postignutih naučnih rezultata, već neke sile druge vrste.“ zasluge Sile druge vrste, kada je o SANU reč, najčešće su bivale političke i nepotističke prirode. Politika je postala neminovnost kada su u SANU primljeni predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito i visoki partijski i državni funkcioner Edvard Kardelj. Pred tom činjenicom se dugo ćutalo, a onda je početkom devedesetih filmski dokumentarista Milorad Bajić inicirao da se Tito izbaci iz SANU. Predlog za to potpisali su akademici Nikola Hajdin, Matija Bećković, Mladen Srbinović, Veljko Korać, Miroslav Pantić i Nikola Milošević. O tom predlogu se nikada nije zvanično razgovaralo. Vladimir Davidović svedoči o drugim primerima izbora političke prirode: „Primer političkog izbora je pokojni Dragoslav Avramović. Popularni Deda Avram imao je za akademijine kriterijume malu bibliografiju. NJegova knjiga koju je objavio kada je počela procedura za izbor u SANU, bila je gotova bukvalno na dan konferencije na kojoj su predstavljeni novi članovi, prikazana je takoreći vlažna. NJegov naučni opus nije bio veliki, ali to ne umanjuje njegovu stručnost i veštinu.“ SANU je u svojoj istoriji, dugoj više od jednog veka, puna primera nepotizama, među kojima je manji broj onih kojima se nije moglo prigovoriti. Naš sagovornik Vladimir Davidović to ilustruje: „U porodici Ivić akademici su bili oba supružnika, Milka i Pavle, ali i njihov sin. Nikada niko nije prigovorio. Roditelji su bili lingvisti, a sin matematičar. To je sasvim moguće i u redu. Drugi je slučaj sa bračnim parom Rakić-Šušić. Oni su u istom odeljenju, bave se za laike sličnom granom nauke, i tu je već bilo prigovora, ali nikada zvanično. Imate slučaj u istom odeljenju, a to su otac i sin Bumbaširević, gde je sada kandidat za prijem i drugi sin, Marko. O njemu se nepodeljeno govori samo najbolje. Sasvim je drugi slučaj sina jednog funkcionera SANU, koji već jednom nije izabran i o kome je na odeljenju, bez čije je podrške ostao, bilo i neuobičajenih tonova. Za njega su predlog potpisala tri člana SANU, što statut dozvoljava, i predlog će izaći na izbornu skupštinu, iako je tako zaobiđena volja odeljenja.“ Budući da su već poznati svi kandidati, zna se i na koga misli naš sagovornik. Reč je o Radetu Hajdinu (građevina), sinu predsednika SANU. U vreme kada je Zoran Đinđić bio premijer, ministar za urbanizam i građevinu bio je dr Dragoslav Šumarac, redovni profesor na Građevinskom fakultetu u Beogradu. Tada je Šumarac bio predložen za članstvo u SANU, ali nije prošao. Isto je bilo i sa Tomicom Milosavljevićem, redovnim profesorom Medicinskog fakulteta, ministrom zdravlja (2002--2011) koji je pred kraj mandata takođe bio predložen za besmrtnika, ali jednako nije prošao. Vladimir Dimitrijević kaže da je primer neregularnosti isključivanje iz izborne procedure Časlava Ocića. „On je izbačen na osnovu mišljenja činovnika SANU koji ni po zakonu ni po statutu ne bi smeli da učestvuju u izboru članova SANU. U proceduru izbora su se umešala neovlašćena lica, a rezultat je da se dopisni član Ocić na ovim izborima neće birati za redovnog člana.“ O neprincipijelnosti prilikom izbora govore i primeri da kad je u pitanju kandidat po volji, tri člana SANU koji predlažu imaju sve potrebne kvalifikacije. Kada je u pitanju kandidat koji nije po volji, onda druga tri člana SANU nemaju dovoljno kvalifikacija. Kada se predlažu kandidati sa strane, imamo slučaj da Akademija ne traži mišljenje ni svog jedinog člana te struke, već se predlog za tog novog člana upućuje na osnovu mišljenja izvan SANU. Kada je pre mnogo godina izbila afera povodom supruge jednog akademika koja je sa svojom ispovednom prozom smatrala da zaslužuje da i ona uđe u SANU, slikar i književnik Momo Kapor je pitao „Pogledajte da nemaju oni i talentovanu kućnu pomoćnicu, možda i ona nešto piše!“ Šta bismo se tek danas pitali?  Kandidati za dopisne članove Najpoznatija imena među kandidatima za ovogodišnje dopisne članove: Slavni mikrohirurg Marko Bumbaširević je, svakako, jedan od onih koji je u oblasti medicinskih nauka najpriznatiji, najcenjeniji. Među istoričarima, odeljenje je podržalo LJubodraga Dimića, Slavenka Terzića, Dušana Batakovića (doskorašnji ambasador Srbije u Francuskoj) , Vojina Dabića i arheologa Marka Popovića. Književnik Goran Petrović, dobitnik NIN-ove nagrade, dobio je 17 glasova podrške na Odeljenju jezika i književnosti, a mnogi će se iznenaditi da slikar Petar Omčikus nije član SANU. Ovog puta, za dopisne članove SANU, kandidati odeljenja likovne i muzičke umetnosti su, pored Omčikusa, i arhitekta Mihajlo Mitrović i vajar Mrđan Bajić. Među dopisnim članovima predloženim za redovne, nalaze se kompozitorka Isidora Žebeljan, arhitekta Branislav Mitrović, hirurg Predrag Peško, pravnik-filozof Danilo Basta... Bez podrške odeljenja za redovnog člana ostao je profesor, pravnik Kosta Čavoški.