Samo su geni granica

Kada se spremate za skok iz stratosfere, svakako želite da i parametri nauke i parametri sujeverja budu „pod konac“. Feliks – na latinskom „srećan, blagosloven“ - Baumgartner imao je najbolje moguće ime za herojski poduhvat, ali ni ono ne može objasniti koliko razloga za sreću ima taj sjajni Austrijanac. Osim što je oborio dva ili tri svetska rekorda, Feliks je preživeo tamo gde zaista nije mesto živim bićima. Stratosfera se pruža od osam do 50 kilometara iznad površine Zemlje, i ako se slučajno tamo zateknete, od živog ćete naći samo pokoju promrzlu bakteriju ili, pri dnu stratosfere, neku ambicioznu pticu. Zlosrećni lešinar, koga ornitolozi već 37 godina smatraju rekorderom među pticama, nije dugo uživao u trijumfu jer ga je na 11.500 metara iznad Zemlje usisao motor mlaznog aviona. Ekstremne visine jesu neprijateljski raspoložene prema svemu živom, ali „naša nemirna priroda će nas uvek terati da probijamo granice“, što bi rekao Vladimir Ilić, profesor fiziologije fizičke aktivnosti na beogradskom Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja. Vreme u kome se polje mogućeg širilo gomilom entuzijazma i novcem koji može stati u šaku davno je prošlo. Visinski, dubinski, i drugi limiti ljudskih mogućnosti danas se uglavnom pomeraju silesijom nauke i svotama novca koje zavređuju pažnju nacionalnih banaka, ali i one su često bespomoćne spram genetike. POMERANJE Najviša tačka planete, Mont Everest, osvojena je već nekoliko hiljada puta, ali to ne menja ništa od činjenice da nismo sazdani da funkcionišemo na 8.848 metara. Telo će početi da nam se buni brzo nakon 2.000 metara, a iznad 8.000 metara ulazi se u vilajet koji planinari zovu „zonom smrti“. Osam kilometara iznad površine mora kiseonika nema dovoljno da održi ljudski život, i nijedno telo se na to ne može prirodno privići. Bez dodatnog kiseonika, visinska bolest napada, mišići odbijaju poslušnost, a mozak okupiraju halucinacije, zbog čega se dešava da alpinista jednostavno odšeta u provaliju. Zato će uspon na vrhove Himalaja uvek biti limit ljudskih sposobnosti. „Uzimajući u obzir koliko su molekuli kiseonika tamo razređeni, na 8.000 metara čovek bi morao da udahne deset puta da bi zadovoljio potrebu za koju mu je na nivou mora potreban jedan udah“, kaže Vladimir Ilić. Da je genetika ta koja nas sprečava da vladamo orlovskim visinama, potvrđuju i gorštaci sa Anda i Himalaja, poput čuvenih šerpasa. Potonji su generacijama razvijali telesne osobine koje im omogućuju opstanak na ekstremnoj visini, pa svejedno stradaju tokom uspona na Everest, K2, Anapurnu, i ostale tavanice Zemlje. „Šerpasi su sasvim drugačije građeni od nas – niži su, ogromnog grudnog koša i zapremina pluća im je nekoliko litara veća. Zapremina njihovog udaha ide i do litre, za razliku od naših pola litra.“ Ekstremne dubine još su nam manje dostupne od Himalaja. Rekord drži Danijel DŽekson, ronilac američke mornarice koji je u atmosferskom odelu, nalik skafanderima po kojima prepoznajemo astronaute, pre šest godina dospeo na 610 metara dubine. „Na svakih deset metara, pritisak raste za jednu atmosferu, i već deset metara pod vodom pluća nam imaju dvaput manju zapreminu nego na površini.“ Jasno je, dakle, zašto nas ronjenje na dah ne može odvesti daleko. AIDA, međunarodna organizacija nadležna za ovakva nadmetanja, kaže da se, zavisno od discipline, to jest da li je roniocu dopušteno da pad ubrza nekim teretom ili ne, trenutna ljudska granica nalazi između sto i 280 metara dubine. U najzahtevnijim dubinskim pothvatima, onima koji ne dopuštaju ni teret ni peraja, najdalje je otišao Novozelanđanin Vilijem Trubridž, koji je 2010. probio magičnu granicu, i spustio se 101 metar ispod površine mora. I ta je hrabrost tek zagrebala okean, jer se najdublja tačka okeana, Marijanski rov, nalazi 11 kilometara ispod površine Pacifika. HORMONI Ako ne vladamo vodom i vazduhom, možda smo suvereni na suvom? Jusein Bolt može ubrzati skoro do 45 kilometara na čas, što mu ostavlja dovoljno vremena da se u finišu trke okrene i razgleda koliko je za sobom ostavio rivale. Bolt. međutim, nije samo više nego dvostruko sporiji od geparda, već ga može preteći i obična kućna mačka, sposobna da ubrza do 48 kilometara na sat. A Bolta stručnjaci nazivaju čovekom budućnosti. „Neko poput Bolta je, prema predviđanjima naučnika, trebalo da se rodi tek za 15 ili 20 godina. On je atipičan sprinter, ekstremno dugačkih nogu, zahvaljujući kojima pravi manje koraka od ostalih, i relativno velike mase za zahteve kratkih staza. Koliko god mu problem ta masa bila na početku, ona mu na kraju daje prednost, inercijom ga gura napred. Takođe, Boltova noga udara u podlogu silinom od 500 kilograma, dok drugi sprinteri stvaraju 70 ili 80 odsto te vrednosti, što mu daje prednost u takozvanoj ,fazi leta’. Zato je pitanje treba li po njemu praviti model ljudske brzine? Da li je on izuzetak ili buduće pravilo?“ Juseina Bolta, kaže Vladimir Ilić, niko neće moći da prestigne čitavu deceniju. Niko ne može, naravno, da predvidi kako će izgledati brzinski rekordi ako za sto godina prosečni čovek bude visok 2,20, dužih nogu, i bolje ishrane, pa je sada za ispitivanje granica ljudske brzine tu samo Bolt. Sto metara trčao je za 9.58 sekundi. Pretpostavlja se da bi mogao biti brži i od 9.5. No, da bi se probile ljudske granice, nekada nije potrebno biti Jusein Bolt. Primeri krhkih žena koje su podizale automobile kako bi izbavile decu, kaže Vladimir Ilić, poznati su nauci. Tada se ljudskom telu dešava upravo ono na šta računa vrhunski atletičar koji se sprema da obori svetski rekord. A to su promene koje su našim davnim precima omogućavale da pobegnu od razbesnelog mamuta. „U stresnoj situaciji, organizam se priprema tako što prvo reaguje endokrini sistem, lučeći adrenalin. Srce zahvaljajući njemu izbacuje veću količinu krvi u krvotok, i time mišićima daje dodatni kiseonik. Sve je to automatizovano milionima godina unazad, dok smo još bili plen. Tako će i danas davljenik, koliko god bio umoran, ako vidi ajkulu ili čamac, dobiti ,nadljudsku snagu’. A to se dešava i vrhunskim sportistima. Zovemo je ,predstartnom groznicom’, a isto je reč o ekstremnoj adrenalinskoj reakciji.“ GENI Opet je, dakle, reč o genima. Još jedan dokaz je to što dizači tegova koji čuvaju granicu ljudskih sposobnosti mogu iznad glave da podignu dvostruko veći teret od svoje mase, a svi su još u tinejdžerskim godinama znali da će to moći. „Kada je reč o ljudskim, teretnim limitima’, ograničenje je tip mišićnih vlakana. Ako kod nekog genetski dominiraju vlakna za izdržljivost, a ne za snagu, on nikada neće moći da podigne veliku kilažu, i tu nikakav trening ne pomaže. Zato treneri biraju decu već u 15. ili 16. godini.“ Genetika je, ponavlja Ilić za kraj, najčvršća granica ljudskih moći. No, čovek je navikao da se genetski adaptira, dakle da se menja, a motivacija nas stalno tera napred. Pa možda i Juseina Bolta podstakne da prestigne svoju mačku.  Od Rija do stratosfere Feliks Baumgartner jednim skokom je oborio dva ili tri rekorda. Pre nedelje, nijedan čovek nije probio zvučni zid bez letelice, i niko nije skakao sa veće visine. Balon koji ga je odveo na 39 kilometara takođe je rekorder među balonima sa ljudskom posadom, mada strogi propisi FAI (Međunarodne vazduhoplovne federacije) to tek treba da potvrde. Takav podvig ide sasvim prirodno uz čoveka koji je 2003. veštačkim krilima preleteo Lamanš, i koji je skočio sa Hristovog kipa u Rio de Žaneiru, visokog svega 29 metara, postavši time jedan od retkih koji je padobranom skakao sa manje od sto stopa, što je ludost taman koliko i skok iz stratosfere. A pred već legendarni nedeljni skok, najveći problem Austrijanca bila je klaustrofobija. Zaštitno odelo bilo mu je toliko neprijatno da je upadao u napade panike. Pomogao mu je psiholog.