Ja sam majstor nemogućeg

Filip Cepter, biznismen rođen u Velikom Gradištu, sa stalnim mestom boravka u Monaku, u intervjuu “Politici” najavio je mogućnost učešća u predsedničkoj trci. Zašto je to učinio možda i najbogatiji Srbin na planeti koji je u anketama o najmoćnijim Srbima redovno svrstavan na jedno od prva tri mesta? Misli li ozbiljno ili je samo hteo da još jednom privuče pažnju i političke i finansijske javnosti i biračkog tela? Slede odgovori u intervjuu urađenom preko elektronske pošte.

Da li ste konačno odlučili da li ćete se kandidovati za predsednika?

- Da, ali ne i kada ću to učiniti. Uostalom, dan posle moje najave da “razmišljam o tome”, “Nacional” je pokrenuo ujdurmu, izmislio “tajnu večeru” u Monte Karlu, a za trpezu postavio osobe čije prisustvo bi, valjda, trebalo da me iskompromituje kod birača. To vam je slika medijske i političke kaljuge u kojoj se danas valja Srbija.

Koliko je na vaše razmišljanje o predsedničkom mestu uticala kandidatura Bogoljuba Karića?

- Pretpostavljam da moji i Karićevi motivi nemaju mnogo dodirnih tačaka, pa prema tome ni moje razmišljanje nije bilo pod uticajem Karićeve kandidature. Oduvek sam bio samosvojan, i svoje odluke sam donosio isključivo na osnovu vlastitog uverenja. Čak ni u školi nisam bio prepisivač.

Nije li već kasno da se uključite u kampanju?

- Kad sam sa punih 30 godina, i bez početnog kapitala, krenuo u svet da napravim poslovnu karijeru, postavljali su mi isto pitanje - da li je kasno za to. Dokazao sam da za prave ideje nikad nije kasno.

Svi koji me bolje znaju, zovu me majstorom nemogućeg. Biće da duboko u mojoj prirodi živi šezdesetosmaška ideja: budimo realni - tražimo nemoguće. Prema tome, za mene nikad nije kasno.

Ako se ne kandidujete, da li ćete podržati nekog od predsedničkih kandidata?

- Iako je demokratska ideja u srpskom narodu ubijana dugo i sistematski, uveren sam da će naš narod prepoznati i podržati kandidata koji nosi tu ideju. Pošto je birački izbor sveden na “knjigu od dva slova”, moje simpatije su uvek na strani mlađeg, obrazovanijeg, demokratičnijeg, osmehnutijeg. I, gle čuda: svi znaju na koga mislim, zar ne?

Zašto razmišljate o mogućnosti da budete predsednik Srbije? Zbog uvećanja moći? Zbog zaštite sopstvenog bogatstva? Zbog poboljšanja slike koja o vama postoji više u medijima nego u javnosti?

- Još kao mlad biznismen, sa 35 godina, iživeo sam sve motive - ili mitove - o bogatstvu i moći. Nemam potrebu da uvećavam ni moć ni bogatstvo.

Jedini preostali motiv je da idem u susret novim izazovima, da stvaram nešto novo i vredno. Tako se ponašam u svojoj kompaniji, tako bih se ponašao i u politici.

U intervjuu “Politici” rekao sam da je Srbija davljenik, i, bez imalo hipokrizije, iskreno mislim da bih mogao da pomognem da ne potone. Naši političari uglavnom opisuju stanje, znaju šta bi trebalo učiniti, ali ne znaju - kako. Razlikujem se od njih po tome što znam i - umem! To sam toliko puta dokazao. Voditi uspešnu kompaniju sa 100 000 zaposlenih, podrazumeva ne samo menadžerske, već i liderske sposobnosti i moralni integritet. Otud i moje razmišljanje o mogućem angažovanju u političkom životu, oko čega se digla tolika prašina.

Moja “slika u medijima”, osim što se retko pojavljuje, uglavnom je crno-bela. Ozbiljniji mediji, koji drže do profesionalizma, uglavnom me prikazuju realno. Oni koji rade po narudžbi svojih mentora, i objavljuju tekstove u dnevnopolitičke i druge svrhe, iako spadaju u žutu štampu, farbaju me, po pravilu, u crno. Meni je, međutim, važno šta o meni misle oni koji me poznaju. A ta slika je, usuđujem se da kažem, vrlo dobra, rekao bih - kolorna.

Međunarodna krizna grupa koja je o vama pisala izuzetno crno, svakako ne spada u žutu štampu već u izuzetno moćni “tim za razmišljanje”?

- Međunarodna krizna grupa me je, u svoja dva izveštaja, označila, najblaže rečeno, “sumnjivim licem”. Tu se našla i bizarna optužba o trgovini oružjem, koja je, inače, lansirana odavde. Naravno da ništa od toga nije tačno, inače bih odavno bio osuđen. Zbog toga sam angažovao dve advokatske kancelarije, jednu u NJujorku i jednu u Briselu. Advokati su procenili visinu mog odštetnog zahteva na 400 miliona dolara. Sudski postupak je u toku.

Tako sam na sebe preuzeo nezahvalnu ulogu da se suprotstavim onima koji nam se predstavljaju kao milosrdni Samarićani, a u suštini njihovog delovanja su veoma konkretni ekonomski interesi pojedinih grupa i pojedinaca.

Da li mislite da će biti revizije privatizacije Brodogradilišta u Beogradu koje ste kupili?

- Nisam razmišljao o tome. Ovo je zemlja svakodnevnih iznenađenja, pa me tako nešto ne bi začudilo. Pre dva meseca, u intervjuu za “Blic” javno sam ponudio da prodam Brodogradilište po ceni po kojoj sam ga kupio. Niko mi se, do sada, nije javio. Zato postavljam pitanje, da li je smisao nekakve revizije da se Brodogradilište proda po nižoj ceni od one koju sam ja (pre)platio za njega - 13 miliona evra.

Zašto to Brodogradilište koje je izvozilo brodove, sada ne radi?

- Brodogradilište ne radi godinama, i to pitanje je trebalo postaviti mnogo ranije, i svakako prethodnim vlasnicima koji su ga i doveli u ovakvo stanje. Sad pravimo opsežne analize koje će odrediti dalju sudbinu Brodogradilišta. Ne žurim, jer u pitanju je ogromna nova investicija, a i zbog toga što je, kako rekoh, Srbija zemlja neprijatnih iznenađenja.

Družite se sa premijerima i predsednicima evropskih država. Da li je moguće biti uspešan biznismen bez dobrih odnosa sa političarima?

- Postao sam uspešan biznismen pre nego što sam upoznao bilo kog političara. Biće da političari vole i traže društvo biznismena, a ne obrnuto. Pravo pitanje je, dakle, da li je moguće biti uspešan političar bez dobrih odnosa sa biznismenima.

Vi ste pomagali Demokratsku stranku dok je njen predsednik bio Zoran Đinđić, Zoran Drakulić je pomagao DSS, sada DSS, po tvrdnjama radikala, pomažu Vojin Lazarević i Vuk Hamović... Teško je verovati da je takva pomoć bezuslovna?

- Mogu da govorim samo u svoje ime: sve što sam u životu radio, radio sam iz ubeđenja. Nikad od prijatelja nisam tražio protivuslugu. Uostalom, pošto se 99 odsto mojih poslovnih aktivnosti odvija u inostranstvu, pitam vas kako bi neki ovdašnji političar mogao da mi pomogne u Japanu, Indiji, Jordanu. To su zemlje u kojima uspešno poslujem bez podrške srpskih političara.

A što se tiče imena koja ste naveli, iz ličnog iskustva znam da su me povezivali sa ljudima koje nikada nisam susreo. Prema tome, ne uzimajte ništa zdravo za gotovo, makar to bile i “tvrdnje radikala”. Naprotiv.