Svilen gajtan autocenzure

Cenzura kakvu smo iskusili u minulom vremenu danas nije moguća. Nekad je to bila razuđena mreža ideoloških nadzornika – direktora i urednika – koji su bdeli nad sredstvima informisanja, ustanovama kulture, izdavačkim i filmskim preduzećima... Postojali su spiskovi podobnih i nepodobnih autora. Danas je ta mreža pocepana. Ovako za NIN govori danas književnik Gojko Đogo koji je drastično osetio posledice svojih umetničkih sloboda – zbog zbirke pesama Vunena vremena osuđen je na dve godine zatvora, kaznu koja je kasnije smanjena na godinu dana. A na pitanje da li je danas moguće zamisliti neki novi slučaj, sličan onome kada je on osuđen, jer su tumači njegove poezije ocenili da u svojim pesmama vređa lik i delo predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, Đogo odgovara: INTERESI „Slučaj Vunenih vremena je, srećom, neponovljiv, to se događa, možda, jednom u sto godina, ali bilo bi odveć tašto da ja o tome govorim. Slično je i sa dramama Kad su cvetale tikve i Golubnjača. U našem, kakvom-takvom, demokratskom društvu gotovo sva glasila su privatizovana i zastupaju različite, često oprečne političke stavove, izdavači i producenti prevashodno brinu kako da prežive, a partijski kadar u javnim preduzećima i ustanovama češće se menja. Nema više ideologije, pa ni ideološke cenzure, ima, poprilično, one privatne koja nije nimalo bezazlena, a motivisana je političkim a ne tržišnim interesima. Primerice, autori čija poetička ili politička uverenja ne dele vlasnici ili urednici nemaju mesta u njihovim glasilima. Doduše, legitimno je pravo svakog privatnika i urednika da bira svoje saradnike, ali u državnim, poludržavnim ili izuzetnim nacionalnim institucijama, takva logika i praksa – u kojoj politička merila prevladavaju nad estetičkim - nanosi nesagledivu štetu srpskoj kulturi. O takozvanoj pedagoškoj cenzuri, koja na različite načine deluje i u najrazvijenijim demokratijama, ne bi trebalo da ima ikakvog spora. Nužno je, na neki način, sankcionisati sve što povređuje građanska prava i osećanja. Sasvim je u redu da grupa Pusi rajot (Pussy Rijot) svoj performans izvodi u pozorištu ili, čak, na Crvenom trgu, ali u crkvi, na oltaru – nije u redu.“ Treba podsetiti da je zbirka pesama Vunena vremena objavljena u aprilu 1981. godine, ni godinu dana nakon smrti Josipa Broza Tita. Đogo je u pesmi Crnokrug na Trgu republike problematizovao masovnu kuknjavu za pokojnim Maršalom. Tadašnja srpska vlast je bila veoma uzbuđena zbog te nepodopštine, i mesec dana po njenom objavljivanju knjiga je zabranjena, a celokupan tiraž je bio uništen. Tadašnji predsednik Udruženja književnika Miodrag Bulatović je izjavio: „Knjigu sam tri puta čitao i verujte, svaki put mi je sve odvratnija. A poznato je kako je mene teško degutirati.“ Međutim, na salve napada i osuda, odgovoreno je veoma značajnim potezom hrabre manjine – na predlog Dragoslava Mihailovića osnovan je Odbor za zaštitu umetničkih sloboda, koji je zapravo bio prvi organizovani otpor opozicionog delovanja u poratnom periodu. U njemu su bili Borislav Mihajlović Mihiz, Stevan Raičković, Biljana Jovanović, Mića Danojlić, Desanka Maksimović, Raša Livada... A prvi tekst u odbranu Gojka Đoga u Književnim novinama, napisala je Nada Popović Perišić. Đogo danas govori o dragocenosti tog teksta u tom trenutku, kao i o potonjima koje su napisali Jovica Aćin i Aleksandar Petrov. Jedna predstava iz 1969. godine je ostala sinonim zabrane sa najvišeg nivoa – reč je o komadu Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića, u režiji Bore Draškovića - koju je skinuo sa repertoara lično Tito. Književnik koji je veliki deo svog stvaralaštva posvetio stradanjima na Golom otoku, gde je i sam bio osuđenik, Mihailović za NIN kaže da su sudske zabrane bile na snazi do 1988. godine kada su zabranjene Književne novine zbog jednog njegovog teksta o Golom otoku, gde je napisao da su za Goli otok krivi Josip Broz, Edvard Kardelj, Milovan Đilas i Aleksandar Ranković, i da ih pred istorijom ništa neće oprati. Ne želeći da komentariše činjenicu da je još pre tri godine ponudio jednu svoju dramu Narodnom pozorištu, a da do danas nije dobio nikakav odgovor, Mihailović za NIN kaže: MANIPULACIJE „Danas je situacija takva da zabrane kao što je bio slučaj sa Tikvama, jednostavno više ne postoje. Onako javno zabranjivati umetničko delo, kao što se tada radilo, mada je i tada to najčešće bilo polujavno, danas nije moguće. Ušli smo u vreme koje je mnogo tolerantnije što se toga tiče. Tolerantnije je i u odnosu na neke finansijske zloupotrebe, uključujući krađe i podmićivanja, pa je tolerantnije i u kulturi. Ali, istovremeno, vladajuće stranke su preuzele svu vlast, do juče je to bila Demokratska stranka, pa one nameštaju svoje ljude na odgovorna mesta u kulturi. Preko tih ljudi, oni drže i apsolutnu kontrolu nad svim što se događa u kulturi. Lako prepoznajete pojedince koji imaju ogromnu vlast u srpskoj kulturi, naravno, na osnovu stranačke pripadnosti, a ne umetničke veličine. Ti pojedinci su lično profitirali, tako da se danas, u siromašnoj srpskoj kulturi, sve svodi na novac koji odlazi u džepove onih koji su bili u poziciji da odlučuju. Dakle, oni koji imaju moć odlučivanja ne bave se nikakvom ideologijom, ali se bave pribavljanjem materijalne koristi za sebe i sebi bliske partijske drugove. Tako se zapravo cenzurišu umetnici van vladajućih partija. Ovo što radi danas Aleksandar Vučić je potez koji će pozdraviti svako ko pošteno zarađuje za život.“ Diplomski film reditelja Lazara Stojanovića Plastični Isus bio je zaplenjen i bunkerisan 1972. godine, zabranjen 1973. a reditelj je uhapšen 6. novembra 1972. i 1973. osuđen na tri godine zatvora. Na pitanje može li se nekom mladom čoveku dogoditi slično danas i ovde, Lazar Stojanović za NIN odgovara: „Može uvek i svugde. U razvijenoj demokratiji važi američka izreka: Vaš imetak, Vaša sloboda, Vaš život kad god zakonodavac zaseda. Nekima vlast oduzima život (krajnje sumnjiva smrt gitariste DŽimija Hendriksa, likvidacija pisca i komunističkog disidenta Živojina Pavlovića...), nekima time preti (Salman Ruždi), a neke zatvara u logore, po pravilu nacističke ili komunističke. Kad vlast nastoji da ostavi utisak poštovanja ljudskih prava i građanskih sloboda, oseti potrebu da nekoga skrajne ili uništi, pribegavaće ostrakizmu, bojkotovanju, sprečavanju zapošljavanja, razaranju privatnog života, defamaciji i svakojakim drugim sredstvima koja se uglavnom oslanjaju na indukovanu mržnju vernih podanika prema svakome na koga vlast upre prst. Ovde i sada mogući su svi ovi postupci i bilo koja kombinacija njih, a najverovatniji su populistički, jer kontrola medija i pravosuđa omogućuje lako i brzo instrumentalizovanje gomile. Jednakim ih vide samo pojedini radikalni desničari ili levičari. Velika je promena kada može barem da se kaže car je go bez straha od kazne, a potiskivanje je, ipak, manji problem. Bolje je kad ne ubijaju i ne hapse, ali to je daleko od dovoljnog. Ovo što čine sada činili su odvajkada, samo drugim sredstvima, mekše i ređe, barem trenutno.“ U narednom broju: Zabrane današnjice Banke, crkve, kockarnice... Dušan Makavejev je prvi stekao međunarodnu slavu sa prostora nekadašnje Jugoslavije, ali je bio i prvi reditelj koji se zamerio režimu. Godine 1962. snimio je dokumentarni film Parada, čiji je bio i scenarista. Film je bio cenzurisan zbog scene u kojoj Tito izlazi iz limuzine, a gatara prilazi i nudi mu da mu za dinar predvidi budućnost. Posle izbačena dva kadra, film je odobren za prikazivanje. Deset godina kasnije, tačnije 1971. godine, Makavejev je snimio film Misterija organizma, koji je odlukom Javnog tužilaštva SR Srbije zabranjen za prikazivanje. Zvanična zabrana je skinuta 1986. godine. Slavni reditelj Dušan Makavejev danas za NIN kaže: „Našao sam se na velikoj muci u trenutku kada sam shvatio da na vaše pitanje o mogućnosti slične vrste zabrane danas, ne mogu jednostavno da kažem ne! Titova Jugoslavija bila je samo jedan značajni kontrolisani prostor koji je čuvao samog sebe (vojskom, policijom, partijom). Toj državi nije bila potrebna samo vojska, industrija, policija, diplomatija, bolnice i ludnice, nego i kultura koja drži narod na okupu i reprezentuje zemlju i naciju u svetu. „Vozumitelji spokojstvija“ nisu bili poželjni. Prelaskom ili povratkom u kapitalizam, banke, kockarnice i crkve postaju mnogo značajnije. Kultura dobija na značaju samo u meri odbrane nacije i razvijanju nacionalne svesti. Cenzure nad kulturom danas više nema. Od opštenarodne kulture ostali su sport i televizija.“