Godina dogovora

Boris Tadić je jedini pravi državnik i idealan kandidat za budućeg predsednika države, ali mu nekako najbolje odgovara uloga bivšeg predsednika Demokratske stranke. Tako bi mogla da glasi kompilacija stavova trojice članova Glavnog odbora dan nakon što je dugogodišnji lider stranke i bivši predsednik Srbije saopštio da se neće kandidovati za šefa stranke.

U toj ružičastoj budućnosti stranke, u kojoj Dragan Đilas postaje premijer da bi zatim Tadić, posle važnog međunarodnog angažmana, došao do trećeg predsedničkog mandata, ostaje samo nejasno kako će se u tom scenariju ponašati birači. A jasno je da bi, u toj holivudskoj projekciji budućnosti DS, Tadić teško mogao da šeta van granica ustavnih ovlašćenja. A neki komedijant slučaj bi se već pobrinuo da mu novi lider stranke omogući samostalnost i uticaj kakav je imao Mirko Cvetković.

VEĆINA Budući lider demokrata Dragan Đilas će relativno lako preuzeti stranku ali zna i da će među potencijalnim biračima ili običnim članovima ostati ogroman broj onih koji DS vezuju za ime Tadića. Neposredno pred rasplet ove stranačke krize, jedan od funkcionera DS, koji je bio sasvim uveren u Đilasovu pobedu, isticao je da Tadić mora da ostane u vrhu stranke jer, prema rezultatima istraživanja, solidna većina glasača DS i dalje podržava Tadića. Zato je i lansirana priča o Borisu 2017, kada će se ponovo useliti na Andrićev venac, kako bi se sačuvalo jedinstvo vrha stranačke infrastrukture, koja se jasno opredelila za promene, i stranačke baze koja nije bila toliko jasna. Ideja o demokratskoj kohabitaciji, o kojoj je pisao NIN u prošlom broju (Lelujanje iznad rascepa), a ove nedelje je javno izneo Božidar Đelić, jeste postala omiljena priča u stranačkim kuloarima, ali je predstavnicima obeju struja jasno da će vreme, nova politička realnost i stara logika učiniti svoje.

Kompromis dveju struja je formalno postignut na sednici Predsedništva stranke, ali je bilo jasno da će se takav rasplet dogoditi još kada je Tadić pozvao urednike beogradskih medija na kafu i izložio im svoje viđenje kompromisa. Na kraju je jedini javni protivnik tog kompromisa ostao Vuk Jeremić, demokrata koji je popularan među biračima ali ne i u stranačkoj strukturi.

Programski direktor CeSID-a Marko Blagojević podseća da je stranka već imala ozbiljnu krizu krajem 2003. godine kada je prošla loše na izborima ali je izabrano novo rukovodstvo i šest meseci kasnije je novi lider stranke Boris Tadić postao predsednik Srbije. Poslednja istraživanja pokazuju da je razlika između naprednjaka i demokrata povećana, ali pre svega zato što su pristalice DS od izbora do danas otišle ka neopredeljenim biračima. Taj pad podrške je prirodan za stranku koja izgubi vlast, ali je pojačan krizom i borbama unutar stranke.

Na sednici Glavnog odbora je formalizovan strateški dogovor da se stranka jasno profiliše kao socijaldemokratska partija, ali samo veoma vidoviti posmatrači članova Glavnog odbora, njihovih odela i automobila, mogli bi da prepoznaju tragove socijaldemokratije u Sava centru. Ako me pitate kakav potencijal ima stranka koja se okreće ka socijaldemokratiji, odmah vam kažem da je taj potencijal ogroman jer više od 80 odsto građana Srbije naginje ka levici. A ako me pitate da li će ljudi koji su u javnosti percipirani kao poslovna elita ili kao uspešni biznismeni, uspeti da steknu poverenje levičarski nastrojenih birača, rekao bih da će novo rukovodstvo u tom procesu morati da se mnogo potrudi. Jer sadašnji imidž i socijaldemokratske ambicije jesu u koliziji, ocenjuje Blagojević.

ŠAMAR Kada je osnivana, Demokratska stranka je bila stecište vrhunskih intelektualaca i disidenata, u kojoj se sa određenim prezirom gledalo na uspešne domaće privatnike ili biznismene jer je intelektualcima bilo jasno kao dan da niko ne može da se obogati u tom vremenu bez paktiranja sa Miloševićem ili njegovim režimom.

Kada je izvesni vlasnik mesare i vatreni podržavalac stranke dospeo na listu odborničkih kandidata jedne od centralnih beogradskih opština, taj opštinski odbor je ušao u krizu jer je većina starih članova smatrala da je to nečuveni skandal, dok je mlađa, pragmatičnija struja bila uverena da partija ne može da preživi bez uspešnih ljudi, uvek spremnih da finansijski pomognu demokratiju. Kada je ove godine odlazila sa vlasti, u vrhu stranke je samo Dragoljub Mićunović ostao čuvar nekadašnjeg intelektualnog, disidentskog jezgra oko kojeg je nastala DS. Zato je i socijaldemokratski iskorak stranke pod velikim pitanjem, jer je stranka već dobrim delom profilisana kao tehnokratski, menadžerski klub, u kojem se najviše cene rezultati.

Dok se DS kreće ka konsolidaciji, od funkcionera vladajućih stranaka se može čuti da su sve bliže dogovoru o smeni vlasti u Beogradu jer je, navodno, problem bio u lošim odnosima između SPS i DSS, koji je za tu promenu neophodan, ali su te stranke prešle preko ranijih animoziteta. Kao jedan od razloga, koji nije najbitniji ali jeste važan, za otvaranje sukoba Vučić protiv Miškovića i Đilasa je navodno prijateljsko ubeđivanje nekih gradskih opozicionih odbornika, što je vladajuća koalicija doživela kao veliki šamar. Posebno je zanimljiva uloga PUPS, koji se opire rušenju gradske vlasti što bi moglo da ima uticaja i na republičku vlast.

I drugi čovek demokrata Bojan Pajtić, koji je u upravo završenoj stranačkoj utakmici pokazao da suvereno vlada vojvođanskim delom stranke, mogao bi da bude na udaru vladajuće koalicije ili pravne države, u zavisnosti od toga koliko istražni organi budu skupili dokaza u slučajevima Razvojne banke ili Fonda za kapitalna ulaganja. Ako budu imali dokaze. 


Branimir Kuzmanović, kandidat za lidera DS
Ja sam politički maratonac

Moje šanse rastu jer je odustao jedan od tri kandidata, a drugi kandidat još nije zvanično podneo kandidaturu. Kada sam pre 45 dana istakao svoju kandidaturu, nisam imao za glavni cilj da postanem lider već da pokrenem raspravu u stranci kako možemo da svoje potencijale, koji su ogromni, stavimo na raspolaganje građanima. Nema nijedne stranke koja u svojim redovima ima 200 profesora univerziteta, kao što ima DS, ali te intelektualne i kadrovske potencijale nismo stavili u službu građana.

Iako razumem neke primedbe na dešavanja na GO DS, smatram da je važnije za stranku i za njene demokratske potencijale da se postigne dogovor i izbegne opasnost cepanja, stvaranja novih stranaka jer već sada imamo 47 političkih organizacija u parlamentu što je jedan neverovatan cirkus gde ne može da se vodi normalna politika. Ne očekujem da će me eksplicitno podržati Tadić, za mene je važnije što on podržava moje predloge i što znam da za ovih 45 dana kampanje nisam naišao na nekog ko se ne slaže sa mojim programom. Ja i ne doživljavam politiku kao neki sprint, za mene je to pre maraton, duga borba da se stigne do cilja.