Ni vuk sit, ni ovce na broju

Pedesetogodišnja P. M. zaposlena je u manjoj beogradskoj firmi koja se bavi proizvodnjom hrane. Poslodavac joj za plate duguje više od 3.000 evra, a doprinose za penzijsko i zdravstveno osiguranje ne plaća više od godinu dana. Račun firme uglavnom je u blokadi. Sindikat u firmi ne postoji, radnici na štrajk i ne pomišljaju. Jedini način je pokretanje sudskog postupka, ali za to nemaju novca. Istraživanja pokazuju da su minimalni troškovi za takav proces, koji može da potraje i nekoliko godina, 5.000 evra.

U Srbiji više od 100.000 radnika ne prima plate, a oko 50.000 njih zarađuje manje od zakonom propisanog minimalca. Uz to, prema nekim istraživanjima, zaposlenih na crno, ili u sivoj ekonomiji, gde su prijavljeni na minimalnu zaradu, a ostatak primaju na ruke, ima više od onih kojima se plata isplaćuje u skladu sa zakonom.

Sa druge strane, poslodavci sve glasnije zahtevaju izmene Zakona o radu. Iz Privredne komore, Udruženja poslodavaca, Saveta stranih investitora redovno stižu zamerke i predlozi za promenu postojećih propisa koji, prema njihovim rečima, štite radnike nauštrb normalnog poslovanja, podstiču sivu ekonomiju i onemogućavaju poslodavce da lakše zapošljavaju i otpuštaju.

Poslodavci kukaju kako im je potreban liberalniji propis koji ne štiti radnike kao bele medvede, dok radnici tvrde da su uglavnom obespravljeni. Bar oni zaposleni u delu privatnog sektora, koji neretko nisu sindikalno organizovani, ne znaju šta je regres i topli obrok, nemaju zakonske tri nedelje godišnjeg odmora, nikada nisu čuli za otpremninu, a sve češće nemaju ni redovnu platu i uplaćene doprinose. Da li je loše zakonsko rešenje prouzrokovalo izbegavanje primene zakona, rad na crno i neplaćanje doprinosa i poreza? Ko tu gubi - država, poslodavci, zaposleni? Ili svi?

ZAMERKE NIN-ovi sagovornici slažu se da postojeći zakon ide naruku zaposlenim u javnom sektoru i u stranim kompanijama koje poštuju propise. No, takve poslodavce država nagrađuje povećanjem nameta i otežavanjem poslovanja, pa i komplikovanim zakonskim normama, dok se onima koji zakon ne poštuju, a prava radnika krše svakodnevno, gleda kroz prste.

To priznaje i Radmila Bukumirić Katić, pomoćnik u Ministarstvu za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku. Ona kaže da se poslodavcima, naročito u periodu krize i gubitka radnih mesta, još uvek šalje poruka da mogu da krše zakon bez ikakvih posledica. I ona smatra da aktuelni zakon, usvojen 2005, ima mnogo manjkavosti, da neke odredbe nisu primenjive, druge su loše, a treće nisu usklađene sa evropskom regulativom i zato ga je potrebno menjati. Katićeva naglašava da su u Ministarstvu prikupili sve zamerke poslodavaca, te da je na redu dijalog sa socijalnim partnerima, odnosno sindikatima, kako bi se pronašao minimum zajedničkih interesa.

Poslodavci su jasni. U uslovima u kojima suviše rigidan zakonski okvir neke poslodavce tera u sivu zonu, dok zaposlenima uskraćuje svaku zaštitu, jedini izlaz vidimo u promeni sistema. Za to je dovoljno izaći iz okvira politizacije i voditi se jednostavnom činjenicom da zaposlenost ne opstaje i raste, a prava radnika se ne štite tako što poslodavce oterate u stečaj ili u sivu zonu, kaže Jelena Bulatović, v. d. izvršnog direktora Srpske asocijacije menadžera.

Najveće zamerke privreda ima na nedostatak fleksibilnih oblika zapošljavanja, poput povremenog ili privremenog rada, rada u paru, ili na daljinu, zatim na ograničenje rada na određeno na samo godinu dana, a zahtevaju i legalizaciju agencija koje će posredovati u zapošljavanju, pojednostavljenje obračuna zarada, promenu proširenog dejstva kolektivnog ugovora

I dok se u resornom Ministarstvu slažu da bi fleksibilnije forme rada morale da se ozakone, sindikati se tome oštro protive. Dragan Zarubica, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata kaže da bi produženje roka za rad na određeno na dve-tri godine značio nesigurnost mladih ljudi koji tek tada ne bi mogli planirati porodicu, dok bi se uvođenjem agencija koje će poslodavcima nabavljati zaposlene praktično ukinuo stalni radni odnos. Više niko neće biti zaposlen kod poslodavca, nego u agenciji. A to onda znači da će biti obespravljen, kaže Zarubica.

Sa druge strane, Radmila Bukumirić Katić odgovara da bi ove forme omogućile da neki nezaposleni dobiju posao, jer poslodavci ne bi morali da brinu o otpremnini i drugim brojnim administrativnim procedurama, a time i troškovima potrebnim za primanje radnika u radni odnos. Ona kaže da zbog rigidnog zakona poslodavci i danas zaposlene drže na crno ili prijavljene na minimalac, kao i da im se ugovor na određeno produžava iznad zakonske granice od godinu dana.

Katićeva upozorava da sadašnji zaposleni nemaju pravo da odlučuju o sudbini skoro milion nezaposlenih koji do radnog mesta ne mogu doći, između ostalog i zbog zakona koji destimuliše zapošljavanje.

PRIVILEGIJE U Ministarstvu navode i da je sadašnjim zakonom uvedeno barem osam kriterijuma za utvrđivanje minimalne zarade, iako je samo dva moguće egzaktno utvrditi, što poslodavcima dodatno otežava posao. To, međutim, sindikate ne smekšava. Kažu da se neće saglasiti sa traženim izmenama, jer strahuju da su sračunate na to da se radnici što lakše i bez ikakvih prava mogu izbaciti na ulicu.

Jedino na šta, bar zasada, pristaju je promena načina isplate otpremnina. Sindikati će se složiti da poslodavac koji otpušta radnika ne mora da mu isplaćuje otpremninu za sve godine radnog staža, već samo za one provedene kod njega, ali uz uslov da je za prethodni staž već dobio otpremninu.

Poslodavci se, pak, ne slažu sa tim. Jelena Bulatović kaže da je upravo ovakav propis naterao poslodavce da ne zapošljavaju starije radnike, sa puno godina radnog staža, zbog visokih troškova za otpremnine.

Katićeva dodaje i da privatni poslodavci zato ni ne proglašavaju tehnološki višak, već pronađu neki drugi način da radniku daju otkaz, zbog čega ostaje uskraćen za neka druga prava. A da zlo bude gore, dok zaposleni kod nekih privatnika jedva da znaju šta je otpremnina, nakaradan propis doprineo je da pojedini zaposleni u privatizovanim preduzećima i državnom sektoru postanu prave udavače, odnosno da se namerno zapošljavaju na pojedina mesta samo da bi nakon odlaska dobili bogate otpremnine. A zakon im je omogućio da tako odlaze sa jednog na drugo radno mesto. Po novu otpremninu!

Mada se svi manje-više slažu da je zakon potrebno menjati, Radmila Bukumirić Katić kaže da bez promene poslovnog ambijenta, fiskalne politike, rada inspekcijskih službi i Poreske uprave, ni novi zakon neće ništa promeniti na tržištu rada. Kako ona kaže, 263 inspektora rada je premalo za celu Srbiju da bi se na adekvatan način zaštitila prava radnika, a njihove ingerencije su takve da prečesto ne mogu pravovoremeno i adekvatno da reaguju. Sudovi su pak neefikasni i spori, a Poreska uprava nesposobna da evidentira i natera poslodavce da redovno izmiruju svoje obaveze i time poštuju i zakon i prava svojih zaposlenih.

Jer džaba najbolji zakon, ako imamo ambijent koji kažnjava one koji poštuju propise, a nagrađuje one koji ih krše i ako se na leđa onih koji rade u skladu sa propisima tovari sve više obaveza. Jedini rezultat toga biće sve veći udeo rada na crno, nezadovoljni poslodavci i obespravljeni radnici.

Odmori i diskriminacija

Radmila Bukumirić Katić tvrdi da nisu tačna nagađanja da se novim zakonom, čije će usvajanje sigurno sačekati narednu godinu, skraćuje trajanje porodiljskog odsustva i godišnjeg odmora. Ona objašnjava da trajanje i porodiljskog i godišnjeg odmora ostaje isto, a novina je samo predlog da se u tekućoj godini mora iskoristiti najmanje 10, a ne 15 dana, kao što je sada. U praksi najčešće ljudi i koriste 10 dana odmora odjednom, navode u Ministarstvu.

Takođe, kaže pomoćnica ministra, potrebno je menjati i odredbe o diskriminaciji. Tako bi ubuduće, ako se usvoje planirane izmene, poslodavci morali da dokažu da nisu diskriminisali zaposlene, dok po važećim rešenjima zaposleni moraju da dokažu da ih je gazda diskriminisao.