Iskreno - neiskreno

Bilo je krajnje vreme da se progovori o problemima novinarske profesije u Srbiji. Sve što je Smajlovićeva napisala, stoji. NJena odbrana novinarskog interesa, a time i interesa javnosti, ukoliko mediji brane javni interes, ako su mediji “četvrta vlast” u društvu, usledila je posle dugotrajne rasprave o tome šta novinari smeju a šta ne bi trebalo da rade. Tačno je da bi svaki novinar želeo da razgovara i sa Bin Ladenom i Hitlerom, kao arhetipskim simbolima zla u svetu, i tačno je da novinari ne mogu i ne smeju biti doušnici ljudima u policiji ili drugim “strukturama bezbednosti”. LJiljana Smajlović pogađa pravo u centar: realno; ako pogledamo američke novinarske standarde, posao je novinara da istražuje i da obaveštava javnost o podacima koje sazna. LJiljana Smajlović je novinarka koja je tako i sama radila u toku svoje karijere. Ona je svakako pozvana da o tome govori, i ponavljam, dobro je da neko, u trenucima kada nema relevantne novinarske institucije i kada nema nikakvih pravila zanata, neko započne tu vrstu rasprave. Međutim, ima stvari koje stoje na klimavim nogama. LJiljana Smajlović je u svojoj karijeri novinarke NIN-a često koristila američki sistem kada je želela da istakne želju za uspostavljanjem nekih opštih načela. Ali, upotreba sistemskih rešenja iz raznih oblasti američkog društva bila je po pravilu cinična. Paradoksalno, LJiljana Smajlović poteže dobrano američka rešenja da bi njima “trljala nos” “međunarodnoj zajednici” zbog nepravde koju nanosi Srbiji. Analize događanja u Tribunalu u Hagu prepune su takvih mesta (ovde nema prostora za detaljnu analizu i iznošenje citata), pa zbog toga njen tekst o problemima esnafa više liči na još jedan ciničan osvrt na pravila profesije koje bi mogli da propagiraju “učitelji novinarstva iz sveta” nego na iskrenu zabrinutost nad položajem novinarskog zanata i posla. Ako je NIN imao pravo da kritikuje vlade Đinđića i Živkovića, možda bi neko iz uredništva mogao da prihvati da je sada premijer Koštunica i da bi mogli da se pozabave učincima njegovog kabineta. Prijatelji iz DSS-a bi mogli da vam nešto kažu o načinu na koji se Ulemek pojavio kod ministra Jočića, na primer, ili ko je preuzeo ili ko oduvek drži tržište droga u Srbiji. Serija tekstova o tome kako je istraga bila loša nisu ništa drugo do pružanje pomoći optuženima za najjezivije zločine. Neka gospođa Smajlović kaže da li u američkoj istoriji novinarstva imamo slučaj da neka ozbiljna medijska kuća (a NIN to jeste?) objavi intervju sa masovnim ubicom ili pušta njegove epistolarne ispovesti u celini. Da li takvi primeri postoje? Ako je istraga povodom streljanja Zorana Đinđića i ranjavanja Veruovića loše sprovedena, ako je optužnica loše napisana, to će se pojaviti kao problem na suđenju za tužioca nadležnog u tom slučaju. Niko nije rekao da je u optužnici sadržana sva istina povodom događaja od 12. marta 2003. godine. Istinu, ili ono što je najpribližnije istini, utvrđuje se na glavnom pretresu. Ako NIN insistira na tome da pokaže kako ništa nije valjano postavljeno, koji je cilj tog delovanja? Da li je to napor da se u ovom društvu formiraju institucije koje će raditi u javnom interesu? Šta znači selektivno i kontinuirano objavljivanje delova dokumenata koji su poslužili kao osnova pri sastavljanju optužnice? Da li je mladi Vrzić imao uvid u sve ono u šta je imao uvid tužilac koji je sastavljao optužnicu? Da li je, konačno, istraživačko novinarstvo ono novinarstvo koje izlazi u javnost sa poluistinama? Izgleda da je veća odgovornost na uredništvu nego na samom novinaru. Da li novinar i mediji uopšte imaju zakonskog osnova da objavljuju delove dokaznog materijala u vreme trajanja procesa? Advokati koji dostavljaju dokumenta koji bi možda trebalo da se nađu u korpusu dokaznog materijala mogli bi vašem novinaru nešto da kažu o onima koji su inspirisali događaj od 12. marta. Kada biste o tome progovorili, niko ne bi mogao da “napada” NIN. Ovako, čini se, doprinosite razvijanju tabloidne metodologije i to tabloidne na srpski način. Od profesionalnih merila tu nema ni slova. Zato je tekst Smajlovićeve lažan u osnovi i, što je najstrašnije za novinara, neiskren. Bila bi prava sreća kada bi “ugledni” novinari i mediji od “reputacije i tradicije” posvetili više pažnje svom poslu, a manje zastupanju određenih političkih stavova. Mirko Bašić, Šabac