Zdravstveno osiguranje -legat Ota fon Bizmarka

Tokom aprilskog predstavljanja plana rada Ministarstva zdravlja u prvih sto dana vladanja zemljom, g. ministar zdravlja, predočio je predstojeće promene u Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje u kome direktor treba da bude profesionalac, a ne političar, reforme zdravstvenog osiguranja kao i definisanja načina ličnog učešća osiguranih lica u troškovima zdravstvene zaštite. Pored ostalog, naš ugledni lekar i profesor koji je u jednoj ličnosti i profesionalac i političar (podjednako uspešan) izneo je podatak po kome je ukupan budet za zdravstvo 6,78 milijardi dinara ili oko 4 puta manje nego budet za potrebe policije. Od ministra smo saznali da će u ukupnom budetu za zdravstvo Srbije, Svetska banka učestvovati sa 1,33 milijarde, tj. sa oko 20 odsto! Ministar nije kriv što je budet za zdravstvo tako tanušan. Kao profesionalc tj lekar, on bi verovatno voleo da je budet za zdravstvo veći. Pošto je i političar, po sopstvenoj volji i opredeljenju, uz to i ministar u vladi, od njega se očekuje odbrana budetske stavke koju predlaže vlada.

Sudeći po budetu, bolji dani ne čekaju ni nauku. Planirani budet za nauku, kako je izneo fizički gorostasni ministar, iznosi oko 5 milijardi dinara što je u evropskim razmerama, a da se ne pominju Sjedinjene Američke Države, prilično malo. Međutim, to je tako zbog toga što je nacionalna privreda u hibernaciji. Nelogično je očekivati velika budetska sredstva za nauku kada se u Srbiji ne može dostići prosečna mesečna plata od 200 evra, kao ni bruto društveni proizvod (BDP) od 2 000 evra po stanovniku. Planiranih 0,4 odsto BDP za nauku, što je oko 10 puta manje od izdvajanja za nauku u zemljama Evropske unije, ne bi bilo tako malo da nam je ekonomija jača. Zemlja čija je ekonomija došla na najniže grane i koju, koliko-toliko u životu održava privatni sektor i mala privreda, prodaja društvenih i podruštvljenih dobara, tj. privatizacija kao i donacije, i koja će biti zauvek upamćena po najvećoj inflaciji od kada je izmišljen novac i, naravno, po novčanici od 500 milijardi dinara, nominalno najvećoj u finansijskoj istoriji čovečanstva, za zdravstvo i nauku ne može izdvojiti više. Oni koji se u bilo kakvoj vezi s naukom znaju da se ne može staviti prst na čelo i bez para sprovoditi naučno istraživanje. Međutim, na svu sreću nauka neće pobeći. Ona i ovako samo figurira kao delatnost budući da se njome ovde niko i ne bavi ozbiljno. Za sada je najvažnije sačuvati naučne institute za bolja vremena i nagovoriti mlade stručnjake, koji će tek postati naučnici, da ne pobegnu iz zemlje

Iznoseći planove Ministarstva za zdravlje, g. ministar je kao jedan od prioriteta u daljem radu istakao reformu zdravstvenog osiguranja. Zdravstveno osiguranje je koliko ekonomsko toliko i političko pitanje, a da je to tako ima više potvrda, još od vremena kancelara Ota fon Bizmarka koji je ustanovio obavezno državno zdravstveno osiguranje u tek ujedinjenoj Nemačkoj, 1883. godine. Od tada pa nadalje, političari su se utrkivali u iznalaženju modela za osiguranje zdravlja, držeći novosmišljene modele osiguranja kao najlepši slatkiš ispred svojih birača. Kasnije, u fašističkoj Italiji, nacističkoj Nemačkoj i komunističkom Sovjetskom Savezu kao i u svim ostalim komunističkim državama nastalim posle Drugog svetskog rata, osiguranje je bilo potpuno besplatno i predstavljalo je jedan od načina ideološkog legitimisanja države. Naravno, takav model osiguranja svuda je propao kao i sve drugo što je bilo besplatno.

Danas postoji više modela zdravstvenog osiguranja, ali oni se u svojoj biti svode na oblik obaveznog osiguranja koji propisuje država i privatnog osiguranja koje je dobrovoljno i koje se sprovodi znatno liberalnije. Treći vid osiguranja je rezultat opšteg civilizacijskog napretka i on obuhvata ona lica koja nisu lično osigurana ali za koja država snosi troškove lečenja na neki od zakonom propisanih načina.

U zemljama sa jakim ekonomijama (švajcarski BDP iznosi oko 28 000 evra ) budeti za zdravstvenu zaštitu su ogromni tako da dodatno, tj. privatno osiguranje (u Švajcarskoj je dodatno osiguranje tokom 1991. godine, kada je sastavljač ovog teksta poslednji put bio pozivan da zameni nekog od odsutnih hirurga, iznosilo 80 franaka mesečno) obezbeđuje smeštaj na posebnom odeljenju i u apartmanu sa telefonom i audiovizuelnom opremom, jelovnik od najmanje 5 jela koja se naručuju dan ranije, mogućnost zajedničkih obeda bolesnika sa članovima porodice i, što je najvažnije, pravo bolesnika da ga leči šef klinike, a ukoliko je iz nekog razloga šef odsutan ili se, pak, radi o noćnom prijemu i operaciji, lečenje bi smeo preduzeti samo zamenik šefa, odnosno šef dežurne ekipe. Privatni pacijent, inače, svakoga dana u 8 časova, posle rukovanja, ima srdačan razgovor sa šefom, dok je ta privilegija za ostale rezervisana samo jedanput nedeljno, obično četvrtkom.

Sistem zdravstvenog osiguranja koji bi kombinovao obavezno zdravstveno osiguranje i neobavezno, privatno, tj. dopunsko osiguranje, definitivno je usvojen u Evropi za razliku od SAD gde je osiguranje drugačije organizovano. Pravo pacijenta u izboru šefa klinike kao svog lekara je zagarantovano i ne sme se izigrati, budući da je pravno obavezujuće. U civilizovanom svetu, ma šta mi mislili, šef je uvek najbolji stručnjak, za razliku od situacije u našoj, rumunskoj ili turkmenstanskoj sredini, tzv. vukojalovinama, u kojima asistenti mogu biti šefovi redovnim profesorima, i gde, tu i tamo, osrednji doktori dobrog političkog, porodičnog ili geografskog porekla kormilare brodovima pod partijskim zastavama i komanduju pristojnim i stamenim ljudima od formata. Sve to ide uz javno oduševljenje i privatno gnušanje stručno-naučne elite i političkog establišmenta.

Ukoliko bi država želela da sve svoje građane zdravstveno zaštiti, samo preko obaveznog zdravstvenog osiguranja ili, pak, pokrivajući troškove i za neosigurane, izdaci se ne bi nikada mogli pokriti. Nadajmo se da će se definisati način ličnog finansijskog učešća osiguranika u sopstvenom lečenju, bilo putem privatnog osiguranja bilo putem participacije. Sve što je besplatno neprirodno je i nikad ne izlazi na dobro.

Ukoliko bi g. ministar uspeo da ozakoni dva vida zdravstvenog osiguranja (obavezno i dopunsko, tj privatno) i privremeno uvede obaveznu participaciju za zdravstvene usluge, kao i da spreči sadašnje poludivlje i nezakonito zdravstveno osiguranje preko privatnih firmi, o njemu bi morali ubuduće govoriti sa znatno većim poštovanjem i uvažavanjem nego dosad..
Momčilo B. Đorđević
(Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu)