19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Trbuhom za kruhom, a tragom bivših jugoslovenskih preduzeća koja su gradila diljem sveta, sve više srpskih radnika, umesto u SAD, Kanadu, Nemačku, Švedsku, odlazi u bivše sovjetske zemlje i bogatije delove Afrike. U neadekvatnim uslovima, na crno, bez odgovarajuće, a daleko od dogovorene zarade, srpski radnici provode po dvanaest sati na poslu, šest dana u nedelji. Sve veće siromaštvo preti da poveća broj radnika, kojih samo u Rusiji, po pretpostavkama, ima više od 20.000, dok se krug zemalja u kojima se otvaraju mesta za radnike iz siromašnih zemalja širi na Belorusiju, Azerbejdžan, Kazahstan, Turkmenistan
NEIZVESNOST Nisu svi pobrojani obespravljeni, ali je broj onih koji privremeno lepo žive i uspevaju da uštede pre povratka kući, onih kojima je sav dogovoreni novac isplaćen, daleko manji od broja radnika koji se bez dolara i narušenog zdravlja vraćaju kući nakon nekoliko godina ili decenija. Firme su srpskih vlasnika, najčešće za potrebe jednog ili dva posla registrovane u Rusiji. Otvaranje i gašenje takvih firmi jedan je od glavnih razloga zašto je teško doći do zvaničnih podataka o tome koliko je naših radnika na privremenom radu u toj zemlji. Drugi razlog je to što se radnici ne prijavljuju u naše ambasade i konzulate, ne potpisuju ugovore, prave im se lažne dozvole za rad preko agencija, koje tu uslugu naplaćuju nekoliko stotina dolara, i što same firme ne ispunjavaju obaveze prema državi u kojoj posluju.
Radnik Puteva Užice, odnosno firme Stakić, koja je Putevima podizvođač, nedavno je u Sočiju pretučen na smrt. Tim povodom moglo se čuti da se u tom malom mestu u kome se gradi za potrebe zimske Olimpijade 2014. godine često događaju incidenti, jer je na uskom prostoru koncentrisano mnogo ljudi iz raznih zemalja. Rukovodstvo Puteva saopštilo je da u incidentima obično učestvuju Tadžikistanci, Uzbeci, Jermeni i Dagestanci. Pomenuti Putevi, kako tvrde poznavaoci prilika, jedna je od retkih kompanija koja sve radnike prijavljuje ruskim organima i za njih čak plaća 42 odsto njihove zarade u tamošnji penzioni fond. Drugi je problem odnos dve države koji ih onemogućava da od te penzije ikada išta i dobiju.
Iako se veruje da je i Turska postala nova Meka za migraciju srpskih radnika, to je zabluda. Tamo ljudi odlaze iz drugih, privatnih razloga, ali nema turske kompanije koja zapošljava radnike iz Srbije, niti srpske kompanije tamo posluju. Svega nekoliko, uglavnom visokokvalifikovanih menadžera iz Srbije, ali zaposlenih u stranim kompanijama, poslato je na neko vreme u Tursku. Ova zemlja ima ekonomski rast, ali zakonima štiti svoju radnu snagu i održava zaposlenost, pa nema masovnijeg angažovanja naših ni drugih stranih radnika u Turskoj, kaže naš veoma dobro obavešten izvor iz Ankare.
IZRABLJIVANJE Iz Srbije u Rusiju, bivše SSSR republike i dalje, u grupama stiže kvalifikovana radna snaga, a na ovaj način ređe poslovođe i inženjeri (koji dosta odlaze i u Saudijsku Arabiju, Kuvajt, UA Emirate, Katar), češće tesari, armirači, bravari, pa i varioci za kojima je i u Srbiji velika potražnja. Dok su nekvalifikovani iz bivših sovjetskih republika. Posao se retko oglašava, a najčešće radnu snagu u Srbiji, BiH i Crnoj Gori skupljaju takozvane hedhanting agencije, kakvih kod nas ima manje od deset. Evo kako, na jednom od najpopularnijih sajtova za poslovno oglašavanje, jedan rukovodilac srpsko-bosansko-crnogorske firme registrovane u Moskvi opisuje uslove života i rada: Uslovi za rad su, nažalost, nehumani i eksploatatorski. Karijera je nemoguća bez laganja, potkradanja i prevare svojih zemljaka. Po dolasku se predaju pasoši firmi, nakon dve nedelje se vraćaju sa vizom, posle 3-4 meseca dobijaju se fotokopije radnih dozvola, dok originali ostaju u firmi. Oni obezbeđuju smeštaj, ali te i prateće troškove odbijaju od plate i naplaćuje proviziju za svoje usluge Ne odlazite na neviđeno i bez potpisanog dokumenta koji će pogledati neki dobar advokat.
U Privrednoj komori Srbije preporučuju još da se svaki dolazak prijavi u ambasadi i da se pasoš ne daje nikome. Trenutno u PKS ne postoje mogućnosti da se objedine podaci o firmama i isprate nelegalni tokovi, o kojima samo mogu da nagađaju na osnovu informacija iz javnosti i eventualnih pritužbi. Dejan Delić iz odeljenja za ekonomske odnose sa inostranstvom kaže da može samo da pretpostavi da se ugovori između poslodavca i radnika baš i ne potpisuju. On se nada da će između Srbije i Rusije zaživeti sporazum o detašmanima, kojim bi se razmena radnika uredila u korist angažovanih i u korist obe države. Još se više tom ugovoru nada Radojica Sretenović, njegov kolega sa lica mesta. On se nagledao onih koje na moskovskom aerodromu sačekaju, daju im 500 dolara i pošalju ih na rad. Samo u malom Sočiju u ovom trenutku ima više od 4.000 radnika iz Srbije, dok ih u Moskvi, a tek u Sibiru ima mnogo više. Za prosečnu platu od oko 1.500 dolara do 1.500 evra u Sočiju se radi ne manje od deset sati dnevno i svake subote. Sretenović kaže da su vlasnici firmi uglavnom Srbi, retko Rusi, a da PKS može da pomogne ljudima koji žele da se raspitaju o firmi i izbegnu neprilike. Naša velika nezaposlenost tek će biti razlog da još više ljudi krene u Rusiju kada se otvore gradilišta za Svetsko prvenstvo u fudbalu 2018. godine. Država bi zato mogla više da se angažuje i da predloženi ugovor o detašmanima potpiše sa Rusijom, a tada bi radnu dozvolu i druge papire izdavala Federalna imigraciona služba i jedan papir bi rešavao boravak i rad na pet godina. Firma koja šalje radnike imala bi ugovor sa firmom koja ih prima. Do sada, osim lažnih prijava, problem je bio što oni koji su bili u obavezi da nakon tri meseca napuste zemlju, to nisu činili, a nova tura bi dolazila da popuni kvotu. Tako da u ovom trenutku, u Rusiji može da bude i više od procenjenih 20.000 ljudi. Uhvaćeni sa lažnim papirima, naši ljudi bivaju proterani, bez dolara.
PREVARE Mnogi od ovih radnika toliko su u današnjoj Srbiji ugroženi i siromašni da svesno biraju da idu u nepoznato, sa mogućnošću da kući pošalju makar neki dinar. Drugi pak znaju da u Srbiji za ceo život neće zaraditi koliko u tim, neživotnim uslovima. Zavarivači su, na primer, retko zanimanje, koje se traži i u ovdašnjim oglasima, i čak veoma dobro plaća, ali ne toliko dobro koliko na naftnim platformama. Na platforme ne idu samo stručni kadrovi, kako se verovalo, nego i takozvani kesonski zavarivači koji za ne manje od 10.000 evra mesečno rade ispod vode, na neverovatnim temperaturama i jedva izdrživim pritiscima. Nakon nekog vremena i izloženosti prevelikom riziku, ti ljudi naruše zdravlje, ali novcem koji zarade reše krupna životna pitanja, koja u Srbiji, čak i sa platom varioca, verovatno ne bi bili u stanju da reše za života. Za gladne je to jedina alternativa - moskovski aerodrom Šeremetjevo ili ništa.
