19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Bog je haker, univerzum je njegov računar, a mi smo tek deo kompjuterske simulacije života, koju je konstruisala neka supercivilizacija da bi se dobro zabavila, nešto izračunala, ili pak samo bacila pogled na svet primitivnih predaka iz daleke prošlosti.
Ovo nije samo uvrnuta ideja SF vizionara, neutemeljeni mit fanova letećih tanjira, dobar zaplet sajberpank literature, nego i smela hipoteza više akademskih naučnika koji misle da je moguće dokazati da mi živimo u Matriksu.
Uostalom, istoimeni film braće Vačovski premijerno je prikazan 1999, dok je teoriju svemir je kompjuter izneo nekoliko decenija ranije otac digitalne fizike, Ed Fredkin, rođen 1934. Ovaj profesor na Univerzitetu Karnegi Melon je svoju solo tezu o svemiru-kompjuteru kreirao na koncepciji o univerzalnom računaru, koji može da simulira svaki proces podložan opisu. Valja reći i da se u Fredkinovom tipu univerzuma složenost svodi na jednostavnost: otkucaj po otkucaj, tačka po tačka. S tim što računarski mistik ističe moć rekurzivnih algoritama kod simulacije fizičkih procesa, a poziva se i na Platona koji je rekao da živimo u svetu iluzije, koja može biti samo matematički raskrinkana.
TKIVO Bilo kako bilo, u Fredkinovom svemiru elektron je skup informacija, a međuzavisne logičke jedinice odlučuju da li će biti aktivirane ili ne. Ovako nastala informacija jeste tkivo stvarnosti, građa od koje su stvorene materija i energija. Rečju, atomi, elektroni i kvarkovi sastoje se od binarnih jedinica informacije (bitovi), poput onih koji su osnova kompjuterskih operacija. A ponašanjem ovih bitova, te čitavog svemira, upravlja zakon programiranja, koji profesor naziva uzrokom i prapokretačem svega. Ukratko, informacija je fundamentalnija od materije i energije, teorijski je moguće napraviti kompjuter koji ne troši energiju i ne emituje toplotu, a svemir neko koristi da bi rešio neki problem.
Ko je čitao kultni Autostoperski vodič kroz Galaksiju, sudario se sa istom teorijom, samo u urnebesnom pakovanju SF majstora Daglasa Adamsa, koji Zemlju tretira kao loptast računar pun miševa. Autor, rodom iz Kembridža, tvrdi da je na ideju došao mrtav pijan, ležeći u nekom jarku u Austriji, poražen pomanjkanjem jezičke komunikacije s Austrijancima. Međutim, Daglasovi fanovi misle da je piscu bilo neodoljivo da se našali na račun kompjuterskih zanesenjaka koji su globalno selo prekrojili u globalni kompjuter.
Knjiga počinje opisom beznačajne plavozelene planete čiji su stanovnici toliko primitivni da smatraju digitalne ručne časovnike strašno zgodnom idejom, a kretanje malih, zelenih komada hartije rešenjem svih problema. Oni, naravno, pojma nemaju da su hiperinteligentna, pandimenzionalna stvorenja sagradila za sebe džinovski kompjuter Duboku Misao, sa zadatkom da jednom za svagda proračuna odgovor na Konačno Pitanje Života, Vaseljene i Svega Ostalog. Međutim, kada je posle sedam i po miliona godina računanja, Duboka Misao obznanila šturi odgovor 42, sagrađen je drugi, veći kompjuter, da bi se pandimenzionalna bića dočepala pravog odgovora. E, taj kompjuter je Zemlja.
Ko ne veruje, može da pročita u Vodiču da je ovaj kompjuter, nazvan Zemlja, bio toliko veliki da su za njega često pogrešno mislili da je planeta, a ovoj zabludi naročito su podlegala čudnovata majmunolika stvorenja koja su naseljavala njegovu površinu, potpuno nesvesna da su deo džinovskog kompjuterskog programa.
A da Adamsove fore utiču na tehno-ideje, dokazuje i žuta vavilonska ribica, koju ako gurnete u uvo razumete sve što vam se kaže na bilo kom jeziku. Uostalom, po ovoj ribici autori Jahu pretraživača nazvali su svoj prevodilački servis.
Okreni-obrni, uvrnutoj zamisli da su ljudi zarobljenici matrice, nisu odoleli ni scenaristi Saut Parka, samo što su oni za svrhu našeg življenja u računarskoj simulaciji proglasili dobru zabavu za vanzemaljce. Pa tako u epizodi Cancelled, mali zeleni objašnjavaju Kartmanu, Kajlu, Keniju i Stenu da je Univerzum veliki biznis, a Zemlja intergalaktički TV rijaliti šou. A vanzemaljce nije mrzelo da zbog Velikog brata pokupe sa 17 planeta razne vrste i dovedu ih na Zemlju, samo da bi gledali ponašanje primitivnih učesnika. I dok klinci urlaju od sreće, we are on TV, yeaaaaahhhh, postaje jasno da je vanzemaljcima šou dosadio, pa se spremaju da ga otkažu, jer se posle stote epizode sve ponavlja. Prestravljeni Sautparkovci ih preklinju da ne otkazuju šou i ubeđuju da će ljudi na Zemlji biti sigurno još nasilniji i pokrenuti mnogo novih ratova. Što bi rekao Stiven Hoking, ne bi bilo dobro da se susretnemo (ni u crtaću) sa bilo kojom drugom civilizacijom, jer bi nas sigurno porobili, iskoristili i nastavili svojim putem.
PILULA No, bliski susret je jedno, a ideja da je ljudska rasa zatvorena u sajbersvemiru drugo, bilo da je plod umetničke kreacije, ili naučničke inspiracije. Profesor Nik Bostrom sa filozofskog odseka Univerziteta u Oksfordu, smatra da je priča iz Matriksa istinita. A to što ljudi nemaju pojma da žive u mreži, po njemu ne znači ništa, jer ni zatvorenik ne vidi crne zidove ćelije. Kao što i likovi Filipa Dika ne razaznaju šta je stvarno, a šta visokotehnološki faksimil, nesvesni sukoba konkurentnih realnosti, što je i zaplet knjige Sanjaju li androidi električne ovce (po kojoj je snimljen film Blejd raner).
Da li živite u kompjuterskoj simulaciji? naziv je Bostromovog rada iz 2003. u kome profesor tvrdi da neka postljudska civilizacija, s hiperrazvijenim kompjuterskim moćima, ne bi oklevala da kreira detaljnu računarsku simulaciju prošlosti, te da je to moguće i dokazati ako nađemo kosmički potpis. A potpis je nešto a la crvena pilula iz Matriksa, kada Neo mora da bira između plave koja vraća nazad u san i crvene koja predstavlja bolnu realnost.
Što je najgore, naš simulirani život nije čak ni unikatan. Jer, po Bostromu, postljudska civilizacija mogla bi da sagradi astronomski broj kompjutera koji pokreću i upravljaju milionima predačkih simulacija, u kojem se odmotava detaljna istorija čovečanstva, kao u nekom multipleks bioskopu. Jedino što ćemo pre da izumremo, nego se dočepamo crvene pilule saznanja.
A kako tehnologija može da izmeni percepciju stvarnosti i sećanja, videli smo u filmu Totalni opoziv, i ne treba zanemariti ni Dikovo viđenje paralelnih svetova u knjizi Čovek u visokom dvorcu, koje prihvata sve više fizičara današnjice, s argumentacijom da i elektron putuje iz paralelnih stanja, pa zašto onda ne bismo i mi.
Međutim, sa ovim se ne slaže tim naučnika sa Univerziteta u Bonu, koji je ove godine izašao s teorijom da matrica koju mi doživljavamo kao naš vlastiti univerzum ima ograničenja, te da se njeno postojanje može dokazati stvaranjem vlastite simulacije kosmosa. Da bi to potvrdili, nemački fizičari, sa dr Sajlasom Binom na čelu, napravili su majušni univerzum, veličine jednog fentometra, odnosno kvadrilionitog dela metra. Technology Review se odmah optimistički nadovezao da je sve samo stvar veličine i nadahnuto predvideo osvajanje mnogo većih polja simulacija, sve do čitavog Univerzuma.
No, da stvari ne stoje baš tako jednostavno, satirično je predvideo SF guru Daglas Adams, opisujući hiljadugodišnje putovanje moćnih, ratnih brodova koji plove kroz beskrajni prazni prostor svemira, da bi najzad, uz urlik, jurnuli na prvu planetu na koju su naišli, s namerom da je unište. Desilo se da je to bila Zemlja, gde je, usled strašne greške tokom proračunavanja razmera, čitavu borbenu flotu slučajno progutao jedan pas, lepo piše u Autostoperskom vodiču kroz Galaksiju.
