19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Dansku i Srbiju, srećom po Dance, ne povezuje bogzna šta, ali smo prethodnih dana imali zajedničku temu. Mladić koji je pokušao da se ubije u Beogradu zbog zabranjene ljubavi prema sestri od tetke, i brat i sestra po ocu koji su nedavno dobili dete u Arhusu, odveli su incest na vidno mesto srpskih i danskih štampanih medija. No, dok se kod nas rasprave za sada završavaju oko kuhinjskih i kafanskih stolova, neki Danci pomislili su da bi trebalo delati.
Zaljubljenima iz Arhusa, naime, ne preti nikakav zakon, ali ih od pravnog gneva spasava samo to što nisu punokrvni srodnici. Da su im oba roditelja zajednička, možda bi dve godine gledali u rešetke. Širok asortiman Danaca, političari, pravnici i genetičari između ostalih, javno se prethodnih dana pitao da li je pravedno kažnjavati dvoje punoletnih zbog dobrovoljne seksualne veze. Mada izmenu zakona još niko nije zvanično predložio, ovakva su pitanja vrlo brzo, vrlo šareno interpretirana, te se van granica Danske moglo čuti da ludi Danci nameravaju da legalizuju incest. Na stranu to što pomenuti Danci ne nameravaju da incest legalizuju (na primer, da dozvole braći i sestrama da sklapaju brakove), već da ga dekriminalizuju (to jest, da srodnike u seksualnoj vezi više ne trpaju u zatvore), veoma je zabavno to što je poneko u Srbiji ovu vest radosno dočekao kao još jedan dokaz stranjske dekadentnosti.
ZAKON
Jer, incest je u Srbiji, što se zakona tiče, isto što i popiti piće u kafani ako si punoletan, nije zabranjeno. Važeći Krivični zakonik iz 2005. godine incest ne pominje kao kažnjivo delo osim, naravno, ako je jedna osoba maloletna što znači da su seksualni odnosi punoletnima dopušteni bez obzira na stepen srodstva. I da Srbija, paradoksalno, ovde ispada daleko liberalnija nego Danska. Porodični zakon, dakako, mnogo nam je stroži i zabranjuje sklapanje braka svim srodnicima u pravoj liniji, i srodnicima u pobočnoj liniji do četvrtog stepena, zaključno sa decom polubraće i polusestara. No, dok god ne pokušavaju da sklope brak, Porodični zakon ne zanimaju incestuozni parovi.
Što se evropskog prava tiče, propisi o incestu izgledaju kao da su po Evropi razbacani nasumično. Mada se od katoličkih zemalja, na primer, očekuje da im pravo bude moralno strože, Španija i Portugalija ničim ne ograničavaju seksualne veze punoletnih, dok se u znamenito liberalnoj Danskoj zbog seksa sa punoletnim srodnikom u pravoj liniji iza rešetaka može zaglaviti i na šest godina. Intimnim vezama najbližih srodnika nije oduševljeno ni švedsko pravo, dok ih rusko ne brani. U najgorem su sosu irski incestuozni parovi žena može o zabranjenoj ljubavi razmišljati do sedam godina, a muškarac doživotno.
Nasumičnost evropskih propisa izgleda kao odraz neodlučnosti nauke, jer se naučnici zapravo ne mogu složiti oko toga zašto nam je incest tabu.
Mada je incest tradicionalan u nekim kulturama, seksualna bliskost srodnika nije poželjna zbog moguće trudnoće, koja kod srodnika često rezultuje rađanjem bolesnog potomstva. I to nije karakteristično samo za ljude. Ako dopustite ovakav primer, kada se moja kuja oštenila, i štenci porasli do seksualne aktivnosti, ona je činila sve da spreči njihov seksualni kontakt. Rekao bih, dakle, da nije presudno to što se incest posmatra kao greh, već se radi o strahu od trudnoće, sumira uobičajene, genetske razloge ovog tabua seksolog Savo Bojović. Trenutno najbolji kandidat za krunski argument da nam je odbojnost prema incestu zapisana u genima jeste takozvani Vestermarkov efekt.
Hipotezu je još 1891. postavio finski antropolog Edvard Vestermark, tvrdeći da će deca koja odrastaju zajedno u kritičnom periodu, tokom prvih šest godina života, zbog urođene averzije prema seksu sa srodnicima retko osećati seksualnu privlačnost, čak i kada nisu u krvnom srodstvu. Činilo se da jedno istraživanje obavljeno pre nekoliko decenija u izraelskim kibucima u kojima su deca delila životni prostor na osnovu godina, a ne srodstva potvrđuje Vestermarka. Od 3.000 brakova koje su sklopili mladi odrasli na ovim kolektivnim farmama, samo četrnaest je sklopljeno unutar starosne grupe kibuca, a nijedan između onih koji su rasli zajedno do šeste godine, bez obzira na to što nikakvi moralni propisi nisu branili ovakve veze. Avaj, druga grupa istraživača je u istim tim kibucima pronašla sasvim drugačije podatke. Pronašla je, u stvari, toliko brakova unutar kibuca, da je tvrdila da su češći nego što bi se očekivalo na osnovu slučajnosti. Stoga neki sociolozi i antropolozi i dalje tvrde da je tabu incesta čista kulturološka konstrukcija, podignuta samo zato što je čoveku isplativije da se množi van svog roda nego unutar njega.
MUTACIJE
No, i dok se naučnici ne dogovore treba živeti, a ključno pitanje jeste ono koje ovih dana muči Dance. Treba podsetiti na to da čak i oni koji kažu da za krivični progon incestuoznih veza nema nikakvog opravdanja ne spore da incest nije društveno poželjna pojava. Retki su ekscentrici poput Nilsa Tomerupa, profesora genetike na univerzitetu u Kopenhagenu koji skreće pažnju na to da mutacije koje su posledice incesta mogu da budu i pozitivne.
Uvek se fokusiramo na negativne posledice poput bolesti i poremećaja. Ali pozitivne mutacije pomažu vrsti da se razvije. Plave oči Danaca mutacija su koja se mogla dogoditi samo putem srodničkog ukrštanja negde u istoriji. Ako to zabranimo, moglo bi se dogoditi da izgubimo mogućnost razvijanja novih, pozitivnih varijacija vrste.
Zašto je sporazumni incest preslab povod za jaku pravnu reakciju, objašnjava psiholog Sonja Pavlović tekstom Zašto je incest krivično delo, nedavno objavljenim na njenom popularnom blogu.
Tačno je da rođeni brat i sestra imaju znatno veću genetsku uniformnost nego osobe koje nisu u srodstvu, i da je veća verovatnoća da oboje imaju istu nepovoljnu gensku mutaciju. Ali, incest nije jedini takav slučaj. Dve gluvoneme osobe država ne sprečava da imaju potomke, iako će njihovo dete mnogo kasnije i u znatno manjoj meri ovladati jezikom, što će se odraziti na školski uspeh deteta i njegove izglede za budućnost, o riziku da i samo bude gluvenemo da i ne govorim. Isto tako, sasvim je izvesno da je svaki mentalni poremećaj barem delimično stvar genetike. Ipak, nijedna evropska država ne zabranjuje osobama s mentalnim problemima da rađaju decu.
Štaviše, ovde nije reč samo o rađanju, već o samom seksualnom činu, jer je on u Danskoj, kao i drugde, kažnjiv nezavisno od toga da li su učesnici želeli i dobili potomstvo ili ne. Stoga, tek ako možemo opravdati krivičnu zabranu gluvonemima i prestarelima da uopšte vode ljubav, možemo genetski opravdati i krivični progon incesta. Što se, pak, tiče, društvenih argumenata za zabranu incestuoznih veza, očigledno je da incest može da izazove teške poremećaje u porodičnim odnosima, ali teške poremećaje u porodičnom tkivu izazivaju i preljuba i alkoholizam, pa preljubnicima i pijancima svejedno niko ne preti rešetkama.
