Transfer mitologija

Moguće je da će dokumentarni film Valter reditelja Andreja Aćina predstavljati razočaranje za sve gledaoce koji od filma budu očekivali prigodni biografski portret Velimira Bate Živojinovića, glumca uz čije se ime Valter zapravo i vezuje, i čijoj grandioznoj glumačkoj figuri i duguje 40 godina dugu slavu.

I, odista, Valter je odveć disperzivan film, nefokusiran, nelinearan, raštrkan i (prividno), veoma nekoherentan. Pri površnom gledanju, svaki iole zainteresovaniji gledalac se zapita o čemu zapravo govori film Valter Andreja Aćina (i ne u manjoj meri njegovog koscenariste Vuka Ršumovića)? Da li je to film o tumaču naslovne uloge istoimenog filma iz 1972. godine, Velimiru Bati Živojinoviću? Ili je to film o narodnom heroju Vladimiru Periću Valteru? Ili je to sam film Hajrudina Šibe Krvavca, kojem je Perićev život poslužio kao osnova za filmsku nadgradnju? Možda film o tome kako Valter danas izgleda novim, mladim generacijama ili pak filmskim profesionalcima?

Ova nedoumica ni ne nudi razrešenje budući da ono i ne postoji.
Valter, u segmentnim naslagama njegove zainteresovanosti za fenomen Valtera, nije neuspeo film iz razloga parcijalizacijskog pristupa jednom prilično diferenciranom mitu, koliko jedna dokumentaristička lego-kocka u čijoj zamisli fokusiranje na samo jednu od tema nije ni postojalo. Valter je jedna vrsta dokumentarističkog meta-filma, čije je osnovno polazište bila ideja da se pozabavi prostorom koji je film Valter (ali i njegov tumač Bata Živojinović) otvorio, ali ne samo u konstelaciji njegovog ideološkog učinka, koliko u smislu medijske eksploatacije i umetničkih praksi globalne jugoslovenske scene, od trenutka nastanka filma Valter, do političkog ubistva njegove domovine SFRJ.

Otud se dva pristupa ovom filmu nekako podrazumevaju. Onaj koji je nezadovoljan akcentuacijskim momentima posvećenim Bati Živojinoviću. Kao i onaj, mnogo kompleksniji za promišljanje, u kojem je Bata Živojinović uz lično prisustvo, i nevidljivi katalizator propratne mitologije koja je u zadobijanju svojih medijskih oblika nadahnula postrevolucionarna razmišljanja o herojima isto onoliko koliko rok generaciju da adekvatno odgovori na ovu performansu.

Kojoj god ideji interpretaciji dali prioritet, ne samo iz razloga istorijskog pijeteta, film Valter započinje i završava Batom Živojinovićem. Od uvodnih kadrova sa Kube (simbolički sabirni centar za sve preostale revolucionare), film Andreja Aćina zapravo Batu Živojinovića i podrazumeva kao svoje amblematsko polje.

Ukoliko je Vladimir Perić Valter bio sublimacija NOB- i revolucionarne borbe protiv okupatora, a Valter Šibe Krvavca njegova adekvatna filmska konverzija, onda je Bata Živojinović (svojom ikoničnošću pre svega) odigrao onu ključnu ulogu u istorijskom transferu mitologija, pri čemu je jedna glumačka uloga nadišla ne samo svoje filmsko polazište, već i svoje vreme i njegov kontekst i ostala važeća paradigma i u bitno drugačijim, korektivnim istorijskim vremenima.

Čovek koga je samo u Kini, u nekoliko generacija, u filmu Valter brani Sarajevo videlo više od milijardu ljudi, postao je tako statusni simbol još za života, što je s one strane gvozdene zavese možda uspelo tek Zbignjevu Cibulskom.
Svi koji danas evokativno učestvuju u procesima istorijskog odgonetanja njegovog mitološkog legitimiteta, ostaju zatečeni prirodom njegove trajnosti.