Sudija

U elementarnom obliku postojala je u praistoriji neka vrsta sudija koji su posedovali i ostala ovlašćenja vlasti. Ono što je sačuvano u izrazu „kadija te tuži, kadija ti sudi“ danas zvuči ironično, a nekada je to bio opštevažeći princip. Opšteslovenska reč sudija nastala je od glagola suditi. Posle prefiksa su- sledi indoevropski koren dhe- sačuvan u našem glagolu iz poljoprivrede denuti (plastove sena), staviti, ustanoviti. Sudija i jeste onaj koji ustanovljava činjenice u nekom procesu. Neki etimolozi čak nalaze vezu između reči sudija i suda, posude, koja nije do kraja dokazana. O svakom ko poseduje vlast, tako i o sudijama, ima ironičnih opažanja. Jedan od ciničnih aforizama glasi: „Sudija je pravnik koji ima prijatelja političara.“ Ili, još poznatiji: „Sudija je učenik koji sam sebi daje ocene.“ Koliko je suđenje delikatan posao uočio je slavni engleski mislilac Fransis Bekon, Šekspirov savremenik, kada je rekao: „Jedna nepravedna presuda napravi više zla nego mnogi nepravedni postupci... Sudija treba da bude više učen nego dovitljiv, više poštovan nego omiljen i više obazriv nego samopouzdan.“ Možemo da se ponosimo što se najlepša formulacija o potrebi nezavisnosti sudstva nalazi i našem Dušanovom zakoniku (1349), u članu 177 koji glasi: „Sve sudije da sude po zakoniku, pravo kako piše u zakoniku, a ne da sude po strahu od carstva.“ Mudrac velikog iskustva kao Lav Tolstoj imao je loše mišljenje o sudu: „Gde je sud tamo je i nepravda.“ Možda je pročitao opomenu Voltera, koji je umro gotovo pola veka pre nego što se Tolstoj 1829. godine rodio: „Bolje je izložiti se opasnosti da poštedimo krivca nego da osudimo nedužnog.“