Brodvejski standard

Sam tekst više-manje prati osnovne premise pripovetke Stevana Sremca uz znatno proširenje dela koji se bavi socijalnim razlikama i sukobima. Arogancija bogataša i klasne razlike su ono što reditelja i autora teksta u priči najviše zanima, i on te pojave žigoše na razne načine, ali najviše kroz likove tetaka koje su za model imale večnu Femu iz Sterijine Pokondirene tikve. Tako priča postaje mnogo aktuelnija od Sremčeve sentimentalne melodrame i dobija uslovno rečeno i u kontekstu mjuzikla gledano, neočekivanu socijalnu oštricu.

Što se režije tiče, Kokan Mladenović kao da je želeo da u dva sata pređe celokupnu istoriju brodvejskog mjuzikla. Postoje ovde reference, citati pa i direktna preuzimanja iz mnoštva mjuzikla, od Violoniste na krovu pa do mjuzikla Lojda Vebera ili Jadnika Bubila i Šenberga. Ipak, gotovo sve te citate Mladenović uspeva vešto da ukomponuje, da ih prilagodi i stavi u službu svoje priče. Odlični songovi (kompozitor Marko Grubač) jasno stoje u službi dramske radnje, koreografija (Mojca Horvat) je inventivna i duhovita, scenografija (Marija Kalabić) funkcionalna i s osećajem za detalj, a čitav glumački ansambl predvođen sjajnim Ivanom Bosiljčićem naprosto pršti energijom. Iako je sam koncept učinio da povremeno komedija pređe u ponešto vulgarnu grotesku i karikaturu, u svojim najboljim momentima (ansambl numera o skandalu, ljubavni dueti) predstava zaista dodiruje brodvejske visine u najboljem smislu te reči.