Nema više bolnica

Ima li negdje institut za tajno zdravlje? – pobunim se, a on mi kroz smijeh odgovara da se to ranije zvalo narodno zdravlje, pa je izgleda sada narod ozdravio i ne treba mu više institut. – Dobro, a zašto institut za zdravlje, kad sam nedavno išao u Institut za plućne bolesti? Liječim li ja zdravlje ili bolest? LJekar me u nedoumici uputi iz Doma zdravlja prvo u Urgentni blok, zatim u Klinički centar, potom u Zavod za transfuziju krvi, onda u... Možda će me poslati i na VMA, kaže. Domovi, blokovi, instituti, zavodi, centri, akademije... nigdje bolnice. Zbilja, šta ono nekada davno bijaše bolnica?“ Mada o crnogorskom zdravstvu ne znam ništa, iz ovoga zaključujem da se ono, bar sa jezičke strane, ne razlikuje mnogo od srpskog. Pitanje „šta ono beše bolnica?“ aktuelno je i u Beogradu, jer su sve bolnice postale „kliničko-bolnički centri“. Nisu se ujedinjavale, ni ukrupnjavale, uglavnom su u zgradama u kojima su i nekada bile, ali su dobile zvučniji naziv. Isti čitalac kaže da je nedavno s nekim kolegom razmatrao rezultate nekih merenja, pa ga je ovaj upitao da li su ta merenja kompetentna. Inž. Perišić smatra da čovek može biti kompetentan (nadležan i dovoljno stručan), ali merenje može jedino biti pouzdano ili nepouzdano, tačno ili pogrešno. Potpuno je u pravu. „Kompetentno merenje“ podseća na „tolerantno odstupanje“, „tolerantno zagađenje vazduha“ i slično, gde tolerantni mogu biti samo ljudi, dok za pojave koje tolerišemo treba reći da su dopustive, prihvatljive ili podnošljive.