Šešir od konoplje

Takav šešir ne postoji. Svaki šešir zamišljen je kao zev, rupa tamo gde drema usnula glava. A s glavama je isto kao i s rukama; postoji i leva i desna. Zaneti u misli, mi ne primećujemo onu drugu, odmah tu, tik pored prve. Ali, ako brzo klimnemo glavom, levo pa desno, razbijemo obe. - Znači, glave su naspramne, a ona druga uvek je na desnom ramenu, isto kao što je i nula najbrži broj u kosmosu! Otresam se od snenog poznanika, i na vratima krčme naletim na gomilu dece. Zahuče i zabuče zvona sa hrama, kao da su minđuše na ušima. U krčmi vlada memljiv mrak, i romori neko neodređeno, somnambulno pucketanje, kao kad sanjam da sam se probudio i zapisujem protekle snove u raskupusanu školsku svesku, a na listovima umesto slova ostaje samo nerazmrsivo mrmljanje olovke... - Želite šešir, gospodine? - štipa za uši glas iz mraka. Blag, čajni miris nagorele smole bistri mi misli, i ja vidim da zapravo nisam ušao u krčmu nego u staru, zapuštenu fabriku šešira. U mraku ogromne fabričke hale na stotine dece mršavim, bledim prstima plete šešire. Pod mekim dečjim jagodicama konoplja pucketa kao žar u kaminu. - Pa naravno, sine mi; ako su ljudi dvoglavi, onda ova fabrika uz slabo plaćene male radnike sasvim sigurno zgrće veliki novac! Narogušen, izlazim u noć na ulicu i srećem onog istog poznanika s bradicom, koji me kao iz topa pita: - Čoveče, zar ne vidiš? Ovaj naš svet stvara Bog, u zbilji jedan matori zidar koji se trešten pijan stropošta sa skele, razbije glavu i onesvešćen i mrtav pijan na prašnjavom posmrtnom odru u mrkloj noći sanja da gradi beskrajne palate, a u tom košmarnom snevanju zida samo ovaj naš svet ovakav kakav zaista jeste, i u kom mi zgranuti i zatečeni, uz potmuli huk frule u zidarevoj naprsloj lobanji, gasimo neutaživu žeđ ispijajući nadušak hude zidareve snove, srmasti živi elektricitet! - Ne vidim. Ništa ne vidim - smrljam uvređeno: - Ja sam onaj koji nisam. Ja čitam. Čitam stalno. U maslačku sveće, u ogledalcetu čađave lampe. U snu čitam knjige kojih nema na javi. Čitam brzo, i, veruj mi, vrlo sam vešt u čitanju: čulom mirisa čitam knjige tako prastare da ih kruni pogled... - Samo gubiš vreme - kroz zube prosikće poznanik. - Znam. Ali i ti moraš da paziš šta pričaš, čak i u snu. Bog-zidar čuje sve, pričuvaj se. On čuje i puzanje senki po laticama ruže, i pradavni odjek ugašene apokalipse... - Ne brini - skrušeno zevne poznanik, a oči mu zasuze u kalem osmice: - Uopšte ne moraš da brineš. Ja sam fatalista, i u jesen sakupljam opalo lišće konoplje. No sam negde zaturio štap s ekserčićem, ili mi ga je ukrala ona dečurlija ispred fabrike... Napravi pokret kao da će da zbriše, ali i kao da ga neka misao drži prikovanog na korak od moje stegnute pesnice. Okleva. Utom hrpice svelih reči podigne u vazduh tramvaj koji promiče kraj nas, prepun smaragdnih svetlaca, ozarenih hitina klavirskih buba, a reči... reči, prenute, zatrepere nad ulicom: - Krajnji je čas da prestaneš da pišeš ovo. Zaista, zaista gubiš vreme - vedro grakće poznanik: - Vreme je živo! Ima oči, uši, obrve i nos. Dabome, ima i glavu i ruke. I uvek je tu. Čak i sad zuri u tebe. I tvrđe je i od kamena i od sna. A tvrdoća sna nepojmljiva je; kao ni u prošlost, ni u san ne može da se uđe. Ono što teče jeste jezik, i strune glasa, meke kao kapi vode. Dok ti pišeš ovo, ledena voda obliva kamičke, otvrdle trenutke ... - Cin-cin! - zbunjen uskovitlanim lišćem, tramvaj još obleće oko nas. Čovek s bradicom mrko ga pogleda, pa se nagne ka meni i bez daha šapne: - Ti treba da se pričuvaš... Zamahom ruke zatalasa ceo grad oko mene: - U snu, kao u kamenu žive vrlo neobična stvorenja. Brzinom munje teku kroz kamen. Na tebe gledaju kao na lanjski miris ruže. I zato, ni ti ni ja nemamo hrabrosti da ih pričekamo i oslušnemo šta zbore kad promiču kraj nas, nego se budimo, otresajući penu sna sa sveske, protežemo se na balkonima ogrezli u jutarnje niti sunčeve pene, i, naježeni i sneni, brzinom nule ronimo u teško, nemušto vreme... - Misliš? - Mislim. Uz naklon šeširom, poznanik s bradicom odlazi niz ulicu, a iza mojih misli stoji nešto živo. Gleda me razrogačeno, i ja, kao u snu zurim u njegove duboke oči, nataložene bezdane nebrojenih vekova po kojima, kao po krinolikim pelerinama dadilja, lepršaju šišmiši-šeširi i u jatima pristižuće komete.