Arhiva

Beda diploma i titula

Marko Lovrić | 20. septembar 2023 | 01:00
Beda diploma i titula

Jedna od bezbrojnih anegdota o diplomiranju sporednim putevima ide ovako: Dvojica zgubidana sa beogradskog Pravnog fakulteta, koji za sobom tegle više godina studentskog staža nego položenih ispita, saznaju da jedna inostrana ustanova kulture u glavnom gradu organizuje nagradni konkurs za eseje iz istorije i literature. Nagrade su privlačne, pa rešavaju da se pomuče. Odlučuju se za istoriju, čitaju celu jednu knjigu, konsultuju se čak i sa internetom, i završavaju esej tokom dva druženja uz pivo. Uprkos samopregoru, ne dobijaju nikakvu nagradu, ali zato njihova drugarica dobija fakultetsku diplomu. Devojka je ispravno procenila da će taj esej biti sjajan diplomski rad za njen poznati privatni fakultet.

Uzimajući u obzir šta se sve priča o srpskim privatnim fakultetima, ova (istinita) anegdota teško može proći kao skandal, ali kada njene komponente, neozbiljnost i plagiranje, izbiju iz biografija doktora, magistara i sličnih titula, stvar postaje ozbiljna.

PODVALE
Imam iskustva i kao recenzent i kao urednik Žurnala srpskog hemijskog društva, i mogu vam reći da ljudi pokušavaju svašta. Naš časopis ima osamdeset godina neprekinute tradicije, i mora da odbije 80 odsto radova koje primi. Na primer, jedan kolega nam je poslao već objavljen tekst. Kažem mu: Kolega, već ste publikovali ovaj rad, a on nakon nekoliko meseci šalje isto, priča Vera Dondur, predsednica Nacionalnog saveta za naučni i tehnološki razvoj.

Ovakve su podvale postale dovoljno česte da nekih hiljadu domaćih naučnika potpiše peticiju kojom je od Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja zahtevalo da prekine falsifikovanje učinka naučnoistraživačkih radnika. Potpisnici peticije fokusirali su na jedan tip podvala objavljivanje radova u naučnim časopisima iz kućne radinosti ali i sami kažu da je to tek vrh ledenog brega. Samo što se ni taj vrh ne vidi dobro.

Takve probleme struka treba da rešava sama, ali akademska zajednica je u suštini vrlo zatvorena, i ljudi nastoje da se distanciraju od nevolje. Nisam čula da je neko sudu podneo prijavu zbog naučnog plagijata, kaže Vera Dondur.

Mario Spasić, potpisnik peticije i doskorašnji član Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, na prvu loptu može da se seti samo jednog aktuelnog suđenja o nauci.

Profesor Visoke tehničke mašinske škole strukovnih studija u Trsteniku zavredeo je pažnju dva viša tužilaštva, onih u Čačku i u Zrenjaninu, jer se sumnja da je njegov doktorat 80 odsto prepisan. Takođe i magistratura.

Mada Spasić dodaje da tužilaštva u ovom trenutku vode istrage za plagiranje magistarskih i doktorskih radova i na nekim drugim visokoškolskim ustanovama, čini se da profesori koji prepisuju ostaju nekažnjeni iz istih razloga kao i lekari koji ubijaju, pa malo šta od resavskog naučnog rada dospe do javnosti. Minijaturni međunarodni skandal izazvao je prof. dr Pero Petrović, nekadašnji profesor Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu, danas istraživač beogradskog Međunarodnog instituta za politiku i privredu. Profesor Petrović je 2006. u stručnom časopisu Finansije, koji izdaje Ministarstvo finansija Republike Srbije, potpisao članak pod nazivom Oporezivanje dohotka od kapitala: Evropska unija i zemlje u tranziciji. Dvadeset strana teksta, iscrpne tabele, sve je izgledalo sjajno. Nevolja je bila samo u tome što je 2005. godine doktorka Sandra Švaljek, direktorka Ekonomskog instituta iz Zagreba, u časopisu Privredna kretanja i ekonomska politika, koji izdaje Ministarstvo finansija Republike Hrvatske, objavila tekst pod nazivom pogodili ste Oporezivanje dohotka od kapitala: Evropska unija i zemlje u tranziciji. Oba su rada i dalje dostupna na internetu, pa je lako uveriti se da je jedina razlika između njih ta što Švaljekova piše na hrvatskom, a Petrović na srpskom. Srećom, časopis Finansije je reagovao munjevito, i već 2010. se izvinio gospođi Švaljek.

Ni fakultetski udžbenici nisu imuni na ovakve mrlje. Pokojni profesor beogradskog Pravnog fakulteta Obrad Stanojević je 2010. čitajući udžbenik jednog kragujevačkog kolege pronašao nizove rečenica opasno slične onima iz dela ruskog naučnika Mihaila Rostovceva, pa čak i Georgija Ostrogorskog, ruske legende srpske nauke, osnivača Vizantološkog instituta SANU. No, to nije proglašeno plagijatom.

Ni brojni doktorski radovi nisu na čvršćim temeljima, tako kaže Željko Ivanji, savetnik potpredsednika Vlade za evropske integracije, koji je kontaktirajući sa stranim faktorima često imao priliku da čuje koliko cene naše stručnjake ako su studije završili van Srbije.

KOBASICE
Čudno je da imamo veliki broj doktora, a naš doprinos svetskom znanju, koji je osnovni kriterijum za doktorski rad, nikad nije bio manji, rekao bih. Upečatljivo je da 50 odsto svežih doktora nauka ne doktorira u Beogradu, iako je Beograd središte najvećeg broja univerziteta. Takođe, najveći broj doktorata spada u oblast poslovanja, menadžmenta i sličnoga, i veliki broj doktoranada dolazi iz javnog sektora. Mogu onda prepostaviti da im javni sektor to doktoriranje i plaća, a on je taj koji najgore funkcioniše u Srbiji. Bojim se zato da se radi o štancovanju. Kada pogledate doktorsku tezu Ispitivanje procesa zrenja u sremskoj kobasici pitate se kakav je to doprinos nauci. Ne sporim značaj sremske kobasice, ali ona nije toliko uobičajena u svetu da bi se to moglo smatrati doprinosom svetskom znanju.

Ivanji skreće na to da zbog ovakve sprdnje sa doktoratima naposletku u istom košu završavaju i ljudi koji su život posvetili nauci i oni koje zanima samo titula. Nije čudno, kaže, da stranci sumnjaju u naše diplome, svejedno da li su osnovne, master, ili nešto drugo.

Važan oblik vrednovanja profesora na visokoškolskim i u naučnim ustanovama jeste broj objavljenih radova u strukovnim časopisima koji se nalaze na međunarodno priznatoj SCI (Science citation index) listi. Na njoj se, međutim, nalaze i časopisi koji za veliki novac, od hiljadu do tri hiljade evra, rado objavljuju i skandalozne radove, i one duplirane, i one plagirane, kaže Mario Spasić.

Deo problema je u tome što SCI lista nije dorasla našoj prevarantskoj kreativnosti. Vera Dondur kaže da časopisi treba da ispune vrlo skromne kriterijume da bi na nju dospeli. Jedan od uslova je, recimo, da imaju međunarodno članstvo. Dovoljno je, dakle, da se udruže srpski, hrvatski i bosanski prevarant, i eto najzad neke koristi od raspada Jugoslavije.

Kada je već tako, teško da ikoga može začuditi to što za radove nižeg nivoa, diplomske, seminarske i slične, postoji pravo tržište. Kao svaka ozbiljna pijaca, i ova naučna dospela je na internet.

Niste našli gotov rad u našem e-shop-u? U tom slučaju, slobodno naručite novi koji ćemo napisati za vas. Koliko traje izrada rada? Nema pravila, ali postoji prosek: seminarski, dva do sedam dana, cena od deset do četrdeset evra. Diplomski, pet do petnaest dana, cena od četrdeset do devedeset evra. Master od pet do dvadeset pet dana, stoji u ponudi sajta koji ne moramo baš da reklamiramo, ali ćete ga lako naći ako vam treba.

Ili se obratite onim zgubidanima sa početka teksta, jer još nisu završili fakultet.

Kontrola kvaliteta

Nacionalni savet za visoko obrazovanje i Komisija za akreditaciju i kontrolu kvaliteta moraju najzad da definišu šta je to doprinos svetskom znanju, smatra Ivanji. Spasić kaže da tužilaštva moraju da budu posebno obučena da otkrivaju plagijate, i podseća da je kompjuter veoma korisna naprava.

Pojedini fakulteti imaju posebno dizajnirane softvere, koji na osnovu jedne rečenice mogu pronaći tekst, ako je negde već objavljen.