Arhiva

Ulje na vatru nacionalizma

Zagorka Golubović, antropolog | 20. septembar 2023 | 01:00
Ulje na vatru nacionalizma
Nacionalizam je u Srbiji sve više dobijao maha posle raspada bivše Jugoslavije, ali nije prestao da se širi i deluje ni posle 2000. godine, u procesu takozvane demokratske tranzicije, zahvaljujući neodlučnosti i nedoslednosti novih vlasti da spreče nastajanje i širenje takvih destruktivnih pokreta, koji su ometali oporavak postoktobarskog društva od posledica dugotrajne autoritarne tiranije. Neometano delovanje nacionalističkih pokreta nije samo uticalo negativno na unutrašnjem planu, već je sprečavalo i normalizaciju dobrosusedskih odnosa, naročito između republika bivše zajedničke države. Međusobni ratovi i netrpeljivosti su se pothranjivali i u miru nacionalističkim nadmetanjima i pristrasnim interpretacijama ratova i zločina koje su jedni drugima činili. Sa osnivanjem Međunarodnog suda za ratne zločine u Hagu izražena je namera da se reše nesuglasice u pogledu odgovornosti za počinjene zločine i bivše jugoslovenske države su se obavezale da će pomoći Tribunalu da na sud dođu lica koja su iz njihovih država činila zločine ili bila odgovorna za tolerisanje takvih postupaka. Ali ne samo u Srbiji već i u drugim bivšim jugoslovenskim republikama nacionalistički pokreti su ili skrivali takva lica ili su umanjivali težinu zločina i njihove odgovornosti, utičući i na Haški sud posredno da manje osumnjičenih lica bude izručeno Tribunalu, ili da se izdejstvuje njihovo oslobađanje. To je bila velika prepreka da se uspostave normalni odnosu među bivšim jugoslovenskim državama. Jedni drugima su prebacivali da štite svoje zatvorenike, a srpski nacionalisti su tvrdili da je Tribunal osnovan samo za srpske ratne zločince. Moglo se, međutim, uočiti da su izvesne „popuste“ imali osumnjičeni iz Hrvatske i sa Kosova, ali im je ipak suđeno. Međutim, najnoviji postupak Haškog suda, sa oslobađanjem počinilaca teških ratnih zločina, ponovo je uzburkao javnost u Srbiji, naročito zbog zadovoljstva koje je tim povodom izrazio predsednik Republike Hrvatske. To daje povoda nacionalističkim strankama (budući da je i srpsko rukovodstvo amnestiralo nekoliko nacionalističkih stranaka, oslobodivši ih zabrane) da pojačaju svoju nacionalističku propagandu i da potpuno naruše normalizaciju odnosa u regionu. Ne može se sa sigurnošću predvideti kako će nova vlast u Srbiji reagovati, s obzirom na to da nije imuna na nacionalističku euforiju, što preti novim opasnostima. Očito je da je Haški tribunal selektivan u pogledu „deljenja“ pravde za počinjena zla za vreme poslednjih ratova između republika bivše Jugoslavije, ali da li na tu nesavršenost međunarodnih institucija moramo reagovati daljim razbuktavanjem nacionalizma, kojim nećemo ispraviti nepovoljne odluke, a možemo samo pogoršati i unutrašnje odnose u Srbiji, koja je multinacionalna zemlja, ali i pojačati sukobe u području Balkana, koje je još uvek jedno trusno područje. Srbija je tek zakoračila – i to ne baš tako odlučno – na put demokratizacije i nalazi se pred nužnim rešavanjem mnogih nasleđenih socijalnih, političkih i kulturnih problema, koji koče njen napredak i posle 2000. godine. Ponovno raspirivanje nacionalizma dalo bi novi podstrek involutivnom kretanju, koje je konstatovano u svim istraživanjima i ohrabrilo novu vlast da se još otvorenije vrati na režim Slobodana Miloševića, što i inače postoji kao opasnost s obzirom na sastav nove vlade i na nasilno smenjivanje demokratski izabranih predstavnika na nivou regionalne vlasti. Smatram da u ovakvoj situaciji ozbiljnu ulogu u sprečavanju daljeg „kretanja nizbrdo“ u Srbiji treba da odigraju organizacije civilnog društva i da spreče nove sukobe; ali bi pozitivnom akcijom u tom pogledu mogla da se rehabilituje i Demokratska stranka i da doprinese poljuljanom ugledu svoga demokratskog karaktera.