Arhiva

Dvesta metara do zločina

Slobodan Ikonić | 20. septembar 2023 | 01:00
Dvesta metara do zločina

Posle oslobađajuće presude hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču, cinično zvuče reči Teodora Merona, predsednika Haškog tribunala, da rad ovog suda doprinosi pravdi i pomirenju. U tekstu napisanom pre ove presude, objavljenom u Politici, naročito pada u oči deo da pravičnost tog suda potvrđuje činjenica da su neka suđenja okončana oslobađajućom presudom. Upravo su hrvatski generali oslobođeni najmanje sumnje za ubistva oko dve hiljade Srba i progon 250.000 njih tokom operacije Oluja 1995. godine u Hrvatskoj. Sam Gotovina nazvao je presudu pravnom olujom.

Sudija Meron je kao predsedavajući sudskog veća svojim glasom dao lični doprinos u presudi koja nije samo konsternirala običnu javnost, već je prilično uzbudila i stručne pravne krugove. Ona je pogodila i one koji misle da je Tribunal, iako nesavršen, neophodan instrument pravde za zločine na prostorima bivše Jugoslavije. Baš u tom pogledu, presuda predstavlja potpuni debakl.

Šokirana je čak i bivša glavna tužiteljka Tribunala Karla del Ponte koja kaže da oslobađajuća presuda hrvatskim generalima nije pravda. Očekujem da u roku od 15 dana bude doneta presuda u slučaju Ramuša Haradinaja i postoji opasnost da i s tim bude isti slučaj, ponovila je bivša tužiteljka za beogradski dnevnik Blic, dodajući da se posle svega pojavljuju sumnje da je na presudu, umesto dokaza, uticalo nešto što nema veze sa sudom. A kolike su osnovne greške Žalbenog veća jasno su ukazali sudije Karmel Ađijus i Fausto Pokar u svojim izdvojenim mišljenjima. Nema slučaja u praksi Tribunala da su sudije u manjini tako otvoreno tvrdile da su sudije u većini pogrešno tumačile, ignorisale i odbacivale nalaze Prvostepenog veća, dovodeći u pitanje njihov stručni i moralni legitimitet. Sudija Pokar je rezonovanje većine čak nazvao grotesknim i suprotnim svakom shvatanju pravde, insinuirajući da je za takvo rezonovanje većina imala vanpravne motive.

GRANATIRANJE
U slučaju Gotovina i Markač izolovan je kriterijum od 200 metara marginalne greške. Praktično, na njemu se sve zasniva. Istini za volju, on je dominantan i u presudi Pretresnog veća i na tome je pala njegova celokupna konstrukcija, objašnjava za NIN Aleksandar Gajić sa Katedre za međunarodno pravo Pravnog fakulteta u Beogradu. Prostije rečeno, radi se o granatiranju Knina i drugih gradova u Krajini. Pretresno veće je, po rečima Gajića, skratilo postupak analize kako bi objasnilo da je napad na Knin i druga mesta bio nediskriminatorne prirode i zato su uzeli granicu od 200 metara tolerancije od zadatog cilja. Sve se svodi, u stvari, na iskaze eksperata o različitom oružju i njihovim greškama. Uostalom, radi se o malim i nebranjenim gradovima (vojska bila na udaljenim položajima) gde je irelevantna bilo kakva granica tolerancije. Samo na Knin je za dan i po palo 900 granata.

Ovde je upravo zanimljiv detalj da je Hrvatska u sklopu skupog lobiranja da bi oborila zaključak o udruženom zločinačkom poduhvatu angažovala dvanaestoricu američkih i engleskih pravnih stručnjaka i vojnih analitičara.

Grupa od 12 eksperata, koje je angažovala država Hrvatska, tražila je da im Žalbeno veće dodeli status prijatelj suda da bi oborili zaključak o neselektivnom i nezakonitom granatiranju krajiških gradova, koje je izazvalo egzodus, tvrdnjom da je granica artiljerijske tolerancije 400 metara. Žalbeno veće ih je odbilo, jer je to mimo pravila suda, ali je sve njihove stavove uključilo u svoju presudu.

Reklo bi se da se radi o tehničkom obrazloženju veoma ozbiljnog pitanja i zaobilaženju suštine stvari da u žalbenoj presudi nisu objašnjene posledice napada, kaže Gajić. I Pretresno i Žalbeno veće su ispred sebe imali veoma mnogo dokaza o tome gde su padale granate i koje su posledice toga. Upravo su sudije Ađijus i Pokar po tom pitanju i dali izdvojena mišljenja.

Upravo taj tehnički deo, po mišljenju ovog eksperta, zamagljuje glavne stvari. A to su: da je napad bio isplaniran, da su njegove posledice bile predvidljive, da je bilo više nego očigledno da je reč bila o progonu. Veoma je vešto to urađeno, ali je tu i ključna greška, smatra Gajić i navodi da je Žalbeno veće tu tehničku činjenicu iznelo na pijedestal osnovnog argumenta. Kad je nju oborilo, smatralo je da je pala celokupna konstrukcija protivpravnosti napada na Krajinu. Dakle, osnovna pravna greška je u načinu ocene dokaza. Žalbeno veće je trebalo ili da se upusti ponovo u ocenu svih dokaza ili to vrati Pretresnom veću, kao što je to učinjeno, recimo, u slučaju Ramuša Haradinaja, dalje objašnjava Gajić.

POSLEDICE
Iz toga sledi i sledeća implikacija ako napadi nisu protivpravni, onda nema ni progona, a samim tim onda nema ni zajedničkog zločinačkog poduhvata.

Za profesora Milana Škulića, sa beogradskog Pravnog fakulteta, zajednički poduhvat je najinteresantniji deo tumačenja, upravo zato što se to delo veoma često koristilo u Tribunalu, jer se u njega vrlo lako uvežu mnoga lica.

Teško da dvojica generala, na najvišim komandnim pozicijama, mogu biti van takvog poduhvata, a on je, po svim dokazima, očigledno postojao, kaže Škulić i podseća da se na sastanku državnog vrha Hrvatske na Brionima 31. jula 1995. godine vrlo otvoreno, sa dozom cinizma, govorilo da treba tobož tobož je ključna reč garantovati bezbednost civilima, a istovremeno sve raditi da oni budu nesigurni i da im se otvori samo put ka Srbiji. Nije Tuđman tada tek tako rekao: Imamo 12 odsto Srba, moramo da idemo na dva procenta da bi bili nacionalna manjina, a ne konstitutivni narod.

Žalbeno veće je prosto odvojilo Brionski sastanak, čiji su transkripti bili očigledni dokaz planiranja progona, od onoga što se dešavalo posle. U praksi Tribunala dokazi se posmatraju u kontekstu i različite činjenice imaju različitu težinu, u zavisnosti od ukupnih okolnosti. Nijedan događaj se ne dešava izolovano, pojašnjava Gajić i navodi da je upravo tako postupilo Raspravno veće u prvom stepenu. Upravo je udruženi zločinački poduhvat najpogodniji, najfleksibilniji, naročito u onom trećem delu, kada treba da se dokaže predvidljiva posledica, kaže Gajić, uz opasku da se niko nije bavio činjenicom da je Gotovina posle Oluje otišao u Bosnu i vodio akcije koje su bile najveći progoni za vreme tog rata.

Niko do sada, osim Ađijusa i Pokara, nije rekao da je neka odluka toliko suprotstavljena misiji koju ima Tribunal. A to je uspostavljanje i očuvanje mira i bezbednosti i pomirenja nekad zaraćenih strana. Iz ove presude ne samo da se to ne vidi, nego se ne čuje ni glas žrtava.

Zato je pravna struka u jednom sasvim složna: odluka Apelacionog veća Haškog tribunala da, sa tri glasa za i dva protiv, preinači prvostepenu presudu, sa kaznama na 24 i 18 godina zatvora, u oslobađajuću, predstavlja najdramatičniji preokret u 19 godina dugoj istoriji tog suda. Mnogi idu i korak dalje, da je upravo sudija Meron, čiji glas je bio odlučujući u Žalbenom veću, najveći krivac za urušavanje kredibiliteta i poverenja u Tribunal, ma šta on o njemu mislio i pisao. 



Tibor Varadi, profesor međunarodnog prava za NIN

Rešenje je vansudski kompromis

Nema sumnje da su oslobađajuće presude hrvatskim generalima argument više u prilog Hrvatskoj, i argument manje u korist Srbije u postupku pred Međunarodnim sudom pravde (MSP). Mislim, međutim, da je uticaj tih odluka manji nego što bi se činilo na prvi pogled.

MSP nije vezan činjenicama koje utvrdi ili zaključcima do kojih dođe Tribunal. Istina je, da je do sada MSP poklonio visoki stepen poverenja nalazima Tribunala, no ovde je situacija dosta osobena. Zaista je neobična dramatična razlika između prvostepene i drugostepene odluke u okvirima iste pravosudne institucije. Takva razlika ne inspiriše poverenje. Pored toga, uz odluku imamo i zaista markantna izdvojena mišljenja. Otvoreno je pitanje da li će pod ovim specifičnim okolnostima MSP bezrezervno prihvatiti nalaze drugostepene odluke Tribunala.

Zatim, činjenica je, da je žalbeno veće došlo do konstatacije da se neka dela ne mogu pripisati Gotovini i Markaču. Pred MSP međutim, ne postavlja se pitanje da li se neka dela mogu pripisati Gotovini ili Markaču, već da li se mogu pripisati Hrvatskoj. Ta pitanja nisu nepovezana, ali nisu ni ista.

Postoji još jedna izuzetno važna okolnost, koja se ne bi smela izgubiti iz vida kada se razmišlja o uticaju ovih oslobađajućih presuda na postupak pred MSP. MSP je sa dosta tesnom većinom prihvatio nadležnost, ali je ta nadležnost ograničena na delo genocida. Gotovina i Markač nisu ni prvostepenom presudom bili osuđeni za genocid. Visoko podignuta lestvica nije ni tada bila dostignuta. Tome treba dodati, da je devedesetih godina u toku sukoba u Hrvatskoj zaista bilo ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti. Niko međutim ni sa srpske, ni sa hrvatske strane nije od strane Tribunala osuđen, pa čak ni optužen za genocid u Hrvatskoj. To je jedan od razloga zbog kojih sam u više navrata izrazio mišljenje da spor pred MSP nema pravu svrhu. Ono što se stvarno dogodilo je van vidokruga suda. Ako bi pak došlo do usmene rasprave, obe bi strane bile prinuđene da pred širokom javnošću pokušaju da dokažu više od stvarnosti, što bi sigurno još više uskovitlalo strasti, i imalo bi negativan uticaj na međusobne odnose.

Mislio sam i mislim i dalje da bi vansudski kompromis bilo rešenje koje bi bilo najbolje kako za Srbiju, tako i za Hrvatsku. Nažalost, raspoloženje koje su drugostepene odluke Tribunala inspirisale kako u Srbiji tako i u Hrvatskoj, jeste sve samo ne raspoloženje za kompromis. No kao što smo to već mnogo puta videli vremena i raspoloženja se menjaju. Nadam se da će za dogledno vreme za Srbiju i Hrvatsku stvarna budućnost kao suseda postati nešto važnije od uzavrelih i suprotstavljenih poimanja istorije.

Srpsko Tužilaštvo traži dokaze

Navode srpskog Tužilaštva za ratne zločine da će se saradnja sa Haškim tribunalom ubuduće odvijati na tehničkom nivou, u ovoj instituciji su za NIN pojasnili na sledeći način:

Biće to kroz razmenu informacija i dokaza na operativnom nivou u vezi sa konkretnim predmetima ratnih zločina. Tehnički, to su bili zahtevi za dokumentaciju, zahtevi za saslušanje svedoka, za dostavu informacija.

Imamo potpisane regionalne sporazume o ustupanju dokaza u predmetima ratnih zločina, koji nam omogućavaju da zatražimo razmenu dokaza i informacija o predmetima ratnih zločina.

Posle presude Gotovini i Markaču Tužilaštvo za ratne zločine će aktivirati predmete koji obuhvataju ratne zločine nad Srbima, odnosno, između ostalog, tražiće dokaze iz presude Gotovini i Markaču, koja je na više od 1.300 strana, posebno one koji su vezani za događaje tokom i neposredno posle akcije Oluja.

To su predmeti koji se odnose na slučajeve Kijani, Mali Alan, Dvor na Uni, Gospić, sa podacima o nestalim i ubijenim, naročito onima koji nisu bili obuhvaćeni optužnicom MKTJ u slučaju Gotovina i ostali.