Arhiva

Na tenku spomenik

Vladan Marjanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Na tenku spomenik

S časnim izuzetkom braće Beluši - legendarnog (i pokojnog) DŽona i ne toliko legendarnog (ali živog i zdravog) DŽejmsa - etnički Albanci nisu ostavili neki naročit trag u Holivudu. To je pomalo iznenađujuće s obzirom na to u kojoj se meri odlikuju osećajem za ono što je u glumačkom poslu od izuzetnog značaja, a što se, u nedostatku odgovarajućeg srpskog termina, naziva perfektnim tajmingom: dakle, talentom da se prave stvari kažu ili urade u pravo vreme.

Još od demonstracija 1981. godine naovamo, Albanci - barem oni kosovski - nisu napravili nijednu stratešku grešku na putu koji su sebi zacrtali, i za tu istrajnost i proračunatost su od svojih zapadnih pokrovitelja bogato nagrađeni: ni manje ni više nego državom, ili barem nečim što bi na državu trebalo da liči. NJihova braća u Makedoniji imala su, istina, manje takta, pa su se 2001. zaigrala i u tom igranju zamalo i tu bivšu jugoslovensku republiku gurnula u ambis građanskog rata. Znamo kako je i to prošlo: tamošnji Albanci su od strane svojih moćnih prijatelja za oružanu pobunu surovo kažnjeni tako što su dobili sve što su tražili, pa i nešto preko toga. Mora da se i danas vajkaju što nisu odmah zahtevali više. Skoro sve to vreme sama Albanija je nekako ostajala po strani, valjda i zato što su tamošnje državotvorne ambicije zadovoljene još tamo posle Prvog svetskog rata. Ali, s državama je kao i s parama kojih nikad nije dosta: kolike god da su, uvek ima onih koji bi da im prošire granice.

Na ovoj tački u priču ulazi (ne prvi put, mora se reći) albanski premijer Sali Beriša, koji je ovih dana izjavio kako je ideja o etničkoj Albaniji rođena na Kosovu, te je, shodno tome, istorijski imperativ učiniti sve kako bi fizičke granice između Albanaca postale beznačajne. Cilj svih Albanaca zato ne može biti ništa drugo nego ujedinjenje u jednu naciju. Od Prizrenske lige, jedini cilj Albanaca je bio ujedinjenje albanske nacije, rekao je Beriša u Tirani na konferenciji o ulozi Kosova u nezavisnosti Albanije.

Nije da se ranije već nisu čula svakojaka obrazloženja istorijske nužnosti svealbanskog ujedinjenja, koja je tada još bilo moguće lako odbacivati kao puke tlapnje. Ali, posle svega što se na Balkanu izdešavalo u poslednjih tridesetak godina, ko danas sme da tvrdi da - samo ako bude dovoljno često ponavljana - ta mantra vremenom neće prerasti najpre u legitiman politički koncept, a onda i u nešto više od toga? Srbi svakako ne.

A vala ni Makedonci. Stavlja to do znanja i u isto vreme pristigla vest da je Ademu Jašariju - jednom od osnivača Oslobodilačke vojske Kosova, ubijenom 1998. u sukobima sa srpskom policijom - u selu Raduša, kod Skoplja, podignut spomenik. Ne bi podizanje spomenika samo po sebi bilo neka vest, pa ni to što je njegovom otkrivanju prisustvovao i potpredsednik makedonske vlade Musa DŽaferi. Ne: vest je u idejnom rešenju bronzane (i, greh je ne naglasiti, spektakularno ružne) statue. Ona je, naime, nakačena na tenk makedonske vojske, prigodno prerušen u tenk OVK.

Kapa dole: ovako nešto ni dadaistima nije palo na pamet.

Iz vesti se ne vidi da li je tenk u voznom stanju; pretpostavka je da nije, a bilo bi fenomenalno da jeste. Jer, onda bi mogao da ide unaokolo, najpre po Makedoniji a onda i po komšiluku, i tako širi ideju međuetničke harmonije, a o kulturi da se i ne govori.

Ali nema veze: kad bude pravi trenutak, biće na raspolaganju dovoljno i tenkova i spomenika. I to odjednom. Rekosmo već: sve je u tajmingu.