Pravo na dostojanstvo

1. Od paternalizma lekara ka autonomiji pacijenta. Odnos između lekara i pacijenta izraz je uvek kulture određenog društva, u koju spada i medicina. Sve do kraja devetnaestog veka, taj je odnos bio paternalistički, jer je lekar, poput oca ili staratelja, sam odlučivao o lečenju pacijenta, ne vodeći pri tom računa o njegovoj volji. Pacijent je tretiran kao objekt na kome lekar isprobava svoju medicinsku veštinu. Takvo shvatanje imalo je idejni oslonac u pravilima medicinske etike, koja su proistekla iz čuvene Hipokratove zakletve.

Pod uticajem filozofskog učenja o individualnim slobodama, doći će do zamene lekarevog paternalizma autonomijom pacijenta. Pacijent biva tretiran kao razumna ličnost koja je u stanju da, uz pomoć lekara, odlučuje o svim merama koje se tiču njegovog lečenja. On više nije objekt medicine već subjekt, pa se zato i kaže da “lekar ne leči bolest nego bolesnika”. Umesto paternalističkog, odnos između lekara i pacijenta postaje partnerski odnos. U tome odnosu dominira ipak uloga lekara, pa je stoga bilo potrebno da se njegove dužnosti prema pacijentu detaljnije utvrde. Samim tim pacijentova prava bivaju “izvedena” iz odgovarajućih lekarevih dužnosti, koje su utvrđene i označene u raznim pravnim propisima i u kodeksima lekarske etike, odnosno deontologije. Samo manji broj odredaba u tim propisima o pacijentovim pravima govori direktno. Zato pacijenti nisu u stanju da se snađu i da u njima prepoznaju sva svoja prava.

2. Kodifikacija pacijentovih prava. Sve civilizovane zemlje sveta teže danas ka pojačanoj garanciji pravne zaštite pojedinaca. Tom težnjom obuhvaćeno je i područje zdravstva, jer u tome području čovek, kao pacijent, ima najslabiju poziciju. Stoga se, počev od sedamdesetih godina dvadesetog veka, o pacijentovim pravima govori i piše sa osobitom pažnjom. Vrhunac te pozornosti bila je ideja o potrebi da se pacijentova prava eksplicitno utvrde i kodifikuju, umesto da se o njima govori samo indirektno, preko propisa o dužnostima lekara. Poslednjih godina prošlog veka, proces takve kodifikacije otpočeo je u više evropskih zemalja, a u nekima je već i okončan. Učinjeni su čak i napori da se određena pacijentova prava zaodenu i u međunarodno ruho. O tome svedoče: Konvencija Saveta Evrope o ljudskim pravima u oblasti biomedicine, Revidirana Lisabonska deklaracija Svetskog saveza lekara o pravima pacijenata, Helsinška deklaracija Svetskog saveza lekara o medicinskom istraživanju na ljudima, kao i neki drugi međunarodni propisi Evropskog parlamenta i Saveta Evropske unije.

Srbija ne bi smela da “zatvori oči” pred ovim kodifikacijama što se izvode i u nacionalnim i u međunarodnim razmerama. Jer naši pravni propisi o individualnim pacijentovim pravima veoma su oskudni i nedovoljni, a sem toga u njima se govori većinom o obavezama zdravstvenih ustanova i zdravstvenih radnika, tako da se pacijentova prava teško mogu razabrati. Položaj pacijenata otežava i okolnost što u Srbiji još uvek ne postoji lekarska komora, niti lekari imaju svoj kodeks etike. Najposle, domaći lekari su, dobrim delom, paternalistički orijentisani, a pravna svest naših pacijenata veoma je niska. Zato bi valjalo da zakonodavac pristupi, što pre, kodifikaciji pacijentovih prava. Kodifikacijom bi se dalo postići više različitih ciljeva, a naročito pravna izvesnost i sigurnost. Ona bi omogućila našim pravnicima i lekarima da o pacijentovim individualnim pravima steknu barem izvesna znanja, koja zasad ne stiču kroz svoje profesionalno obrazovanje. Jer, za divno čudo, medicinsko pravo u nas se ne izučava ni na pravnim ni na medicinskim fakultetima!

3. Posebna pacijentova prava. U stručnoj literaturi i u pravnim propisima razlikuje se više pojedinačnih pacijentovih prava. Na primer: 1) generalno pravo na zaštitu zdravlja i jednaku dostupnost medicinskih usluga; 2) pravo na slobodan izbor lekara i zdravstvene ustanove; 3) pravo na kvalitetno medicinsko zbrinjavanje, saobrazno važećem medicinskom standardu; 4) pravo na samoodređenje; 5) pravo na ljudsko dostojanstvo i privatnost; 6) pravo na informaciju i lekarski savet; 7) pravo na drugo mišljenje; 8) pravo na uvid u vlastitu medicinsku dokumentaciju i na poverljivost; 8) pravo na zdravstveno prosvećivanje; 9) pravo na religijsku pomoć; 10) pravo na prigovor i pritužbu; 11) pravo na naknadu štete uzrokovane lekarskom greškom. O svim ovim pravima dalo bi se opširno govoriti, ali to nije moguće na prostoru koji je unapred ograničen. Zato ćemo reći nešto više jedino o pravu pacijenta na samoodređenje i na informaciju.

Pravo na samoodređenje ili autonomiju jeste, zasigurno, jedno od najvažnijih pacijentovih individualnih prava. Već je rečeno da ono podrazumeva primat pacijentove volje nad medicinskim razlozima lečenja. Tačnije, pacijent ima suvereno pravo da pristane ali i da ne pristane na lečenje, čak i kad mu od toga zavisi život. Lekar treba da pomogne pacijentu da donese razumnu odluku koja se tiče njegovog lečenja, a ne da o tome odlučuje on, umesto pacijenta. Za takvu odluku pacijentu su potrebne određene informacije. Lekar mora blagovremeno da obavesti pacijenta o medicinskoj meri koju misli da treba sprovesti i o rizicima koji su sa njome povezani. Pristanak neobaveštenog pacijenta na medicinsku intervenciju nije pravno valjan, i tada lekar snosi rizik neuspeha i mogućih štetnih posledica intervencije, čak i u slučaju kad je lečenje obavio propisno i sa potrebnom pažnjom. Ali ako je pacijent bio uredno obavešten i znao s čime se saglašava, od lekara se ne može očekivati da garantuje uspeh.

4. Pomoć pacijentima u ostvarivanju njihovih prava. Praksa je pokazala da nije dovoljno odrediti propisom pacijentova prava, nego je nužno upoznati s njima pacijente, a u slučaju potrebe i pomoći im da svoja prava ostvare. Jer pacijent je, najčešće, pravni i medicinski laik, pa nije ni svestan svojih prava ili je toliko slab da nema ni snage da se bori za njihovo ostvarenje. U odnosu sa lekarom i zdravstvenom ustanovom on je, po pravilu, slabija strana, pa mu je zato potrebna pomoć sa strane. Stoga u zemljama Zapadne Evrope postoje brojne organizacije koje pružaju stručnu pomoć pacijentima, kao potrošačima medicinskih usluga.

Prof. dr Jakov Radišić