Posle njega potop

Vreme posle izbornih poraza dotad vladajućih stranaka se obično - i olako - proglašava periodom preispitivanja i prestrojavanja, čišćenja redova od istrošenih kadrova, karijerista i ostalog suvišnog bagaža, a sve s pogledom uprtim ka sledećim izborima na kojima bi, osvežene i obnovljene, trebalo da s novom snagom krenu u osvajanje vlasti. U praksi, to se dešava tek sporadično, jer partije nisu ništa sklonije samorefleksiji od ljudi koji ih čine i vode, a većina političara iz poraza ništa ne nauči, ili izvlači pogrešne zaključke.

U sređenijim delovima sveta stvari bi, teoretski, trebalo da stoje bolje, ali aktuelni haos u kome se nalazi vodeća francuska stranka desnog centra, Unija za narodni pokret (UMP) - nakon što je ove godine pretrpela poraze na predsedničkim i parlamentarnim izborima - pokazuje da to ne mora da bude slučaj: recimo da, kao u njenom slučaju, partija zbog unutrašnjih sukoba bude dovedena do ivice raspada.

Svađe i podele su na francuskoj političkoj sceni inače redovna pojava; u skorije vreme više na desnici, koja se stalno iznova svađa i miri, cepa i ujedinjuje, pregrupiše i menja imena. Tako je - ujedinjenjem više konzervativnih grupacija i baštineći tradiciju degolističkog pokreta - pre samo deset godina nastala i UMP, da bi sad, kad se prvi put našla u opoziciji i bez izrazitog lidera, potencijalni naslednici odmah počeli da se hvataju za gušu.

Prepričano najkraće što se može, stvari stoje ovako. Na jednoj strani je tvrdokorni Žan-Fransoa Kope (48), dosadašnji generalni sekretar stranke, koji je na izborima za novog lidera pobedio s minimalnom razlikom u glasovima; na drugoj donedavni premijer i pripadnik umerenijeg krila Fransoa Fijon (58), koji tvrdi da rezultati nisu regularni jer nisu uračunati glasovi iz tri prekomorske teritorije, koji bi pobedu doneli njemu. Iako je nadležni partijski organ posle naknadne provere potvrdio Kopeovu pobedu, Fijon to ne prihvata; pritom, stranački funkcioneri lojalni Kopeu odbili su da postupe po sudskom nalogu i omoguće uvid u izbornu dokumentaciju - zašto, ako je sve čisto? Fijon se onda sa stranačkim istomišljenicima, njih šezdesetak, izdvojio iz poslaničke grupe UMP u parlamentu; kaže da će se vratiti u okrilje stranke samo ako u roku od tri meseca bude održano ponovljeno glasanje; Kope, jasno, neće ni da čuje. Jedan od partijskih uglednika, nekadašnji premijer Alen Žipe, javno diže ruke od posredovanja u sporu; u stranci i van nje jača uverenje da sukob može da se smiri samo ako se umeša doskorašnji neprikosnoveni šef stranke, do ovog proleća i predsednik Francuske, Nikola Sarkozi. On, pak, ima sopstvenu agendu: cilj mu je da do daljeg bude što manje vidljiv, da bi se, kad se budu primakli naredni predsednički izbori 2017, možda vratio na scenu kao spasilac konzervativaca i iz Jelisejske palate izbacio socijalistu Fransoa Olanda.

Treba li naglašavati koliko u svemu ovome uživaju upravo Oland, čiji je rejting katastrofalan i kome je rasulo u glavnoj opozicionoj stranci poput dara s neba; te Marin le Pen, lider radikalnog Nacionalnog fronta, koja je sebi kao glavni zadatak postavila demontiranje UMP i preuzimanje njenog biračkog tela?

U pretnji koju po UMP predstavlja Front verovatno leži i objašnjenje zašto se - istina, najtanja moguća - većina članova stranke koja je uzela učešća u glasanju (njih preko 170.000; ukupan broj članova je oko 300.000) ipak opredelila za Kopea, koji će partiju još više pomeriti udesno: zaoštravanje kursa trebalo bi da spreči odliv birača ka još radikalnijoj opciji. No kako se praktično podjednak broj članova stranke izjasnio za Fijona, mnogo prihvatljivijeg za glasače s centra, takva kadrovsko-ideološka strategija bi konzervativcima mogla da se na sledećim izborima obije o glavu. Bitka za dušu francuske desnice zato bi, i kad se sukob u UMP smiri, još dugo mogla da predstavlja fascinantan prizor.