Perolaka pregovaračka tehnika

Da zakoni nemaju baš mnogo veze sa onim što je život u zemlji Srbiji, bar kada je u pitanju porodica, možda najupečatljiviji, dokazuje definicija porodičnog nasilja po kojoj je to ugrožavanje telesnog i duševnog integriteta, ali i narušavanje spokojstva. Ako bismo se držali takvih normi mogli bismo da očekujemo prijave zbog uskraćenih novčanih sredstava, uvrede ili izazivanja nemira... ali ih nekako nema. Dobro, zakoni su doneti nedavno, balkanska pravila su balkanska pravila i potrebno je vreme da se iskorene, a na početku bi kriterijumi mogli da nam budu niži i da konstatujemo napredak bar u jednoj sferi sve je više žena koje prijavljuju da su fizički zlostavljane.

Ali A koliki je broj onih koje prijavljuju šamar?

Nažalost, nula. Iako je definicija između teških i lakih telesnih povreda izbrisana, a svaka upotreba sile postala kažnjiva, na ovim prostorima se nije našla ni jedna jedina žena koja bi prijavila šamaranje, a malo ih je uopšte svesno da je to oblik nasilja.

Nemamo tačnu evidenciju o broju žena koje su žrtve ove vrste zlostavljanja jer ga prijavljuju tek kada dođe do telesnih povreda koje može da indentifikuje sudska medicina. Ali pretpostavljam da ih je, kada je u pitanju fizičko nasilje, oko 90 odsto. A šamar je početak svakog nasilja, što veliki broj žena ne identifikuje. Dolaze kod nas i na pitanje da li su bile fizički zlostavljane, odgovaraju da nisu jer ih je suprug samo šamarao. Čak i kada postanu svesne u većini slučajeva kažu sama sam bila kriva. To je poražavajuće, baš kao i razlozi koje navode kao svoju krivicu, kaže Vesna Stanojević, koordinator u Savetovalištu protiv porodičnog nasilja.

PRAVO
A razlozi za šamar su takođe tipično balkanski: presoljena supa, prevruća kafa, loše ispeglana kragna na košulji, ali i pogrešno izgovorene reči. Veliki broj žena smatra da nisu shvatile koliko mu je teško i koliko je nervozan zbog, recimo, situacije na poslu. Kao uspešno opravdanje navode i to što su mu nehotice dale razlog za ljubomoru, a on je šamarom potvrdio koliko ih voli.

Trener ličnog razvoja Olivera Ptica podseća da je u društvu u kojem se još uvek može čuti izreka Ne bije ženu muž nego njene reči, pokušaj da se šamar objasni kao čin nasilja, ponekad nemoguća misija: Za stavljanje ove drevne pregovaračke tehnike u pravu perspektivu, ponekad pomaže kada je prevedemo na jezik savremene komunikologije. To bi izgledalo otprilike ovako: kada dijalog između bračnih partnera krene u pravcu nepovoljnom za muškog sagovornika, u nedostatku uverljivih intelektualnih argumenata on poteže argument zvani šamar kao vanrednu meru zaštite svog neprikosnovenog prava da bude u pravu, kaže Ptica. Da se ne radi ni o feminističkom prepoznavanju problema, ni o preterivanju, svedoče sami muškarci. Naravno, ne direktno i ne uz reči da su nasilnici jer nemaju bolji argument, ali uz veliku dozu tolerancije prema mogućnosti da upotrebe svoje pravo fizički jačeg. Na jednom od internet-foruma potrebu za šamarom objašnjavaju kao kaznu iz nehata ili nešto što nije normalno, ali imaju pravo da sebi dopuste. Recimo, u slučaju prevare. Izvesni Laki to precizira rečima: Možda to nije normalno, ali je adekvatno.

Ponekada takva opravdanja zvuče još gore, kao u slučaju poslanika vladajuće partije i predsednika Komisije za ljudska prava parlamenta FBiH Muharema Serbezovskog. On se usprotivio donošenju, kako je sam naglasio, evropskog nacrta zakona o nasilju u porodici u Bosni i Hercegovini i podsetio da tako nešto nije primereno na ovim prostorima uz objašnjenje: Mi smo ovde na Balkanu i ako muž deset puta kaže ženi nemoj a ona ne popušta, on je ošamari.

Kao jedan od razloga zbog kog su i nasilnici ali i žrtve indiferentni prema šamaru navode se i istorijske prilike, ratovi, kriza i svi preduslovi za eskalaciju nasilja. Ako imamo u vidu podatak da je tokom prošle godine 27 žena izgubilo život zbog porodičnog nasilja, onda se nameće pitanje da li smo svi oguglali i da li su nam pomerene granice tolerancije.

Mislim da je to pre pitanje mentaliteta nego oguglalosti. Nasilje prema ženama je nešto što je vrlo uobičajeno na ovim prostorima, ono je dozvoljeno i ono se pravda. Majke uče ćerke da prelaze preko takvih stvari, a one još u svojoj porodici prihvataju takav model ponašanja. To nema veze sa mnogo nasilja, stvar je samo da smo naučeni da tako gledamo na te probleme i u skladu sa tim se ponašamo, kaže Vesna Stanojević.

Međutim ono što nije svojstveno našem mentalitetu je da šamar doživljavamo kao laku kaznu. Ovih dana je vest o oslobađanju Haradinaja u većini medija (ali i na ulici) propraćena komentarom još jedan šamar Srbiji. Ne udarac, ne nokaut, već šamar. Zašto je šamar kazna kada je u pitanju Srbija, a nije kada je u pitanju žena, pitali smo dr Petra Ristovića, psihijatra i sudskog veštaka.

Mi imamo veoma neobičan kulturološki pristip šamaru. Svesni smo da on ima konotaciju povrede časti i ugleda i da simbolizuje poniženje iako je blaži od pesnice. Prilikom veštačenja o povredi časti mi veštačimo i šamar. Međutim, kada je u pitanju porodično nasilje ne tretiramo ga kao agresiju iako je to agresija. Mislim da je veliki problem u psihologiji žena koje šamaranje ne prijavljuju kao nasilje jer zlo je trpeti zlo, kaže Ristović.

NAVIKA
Krivica za takvo stanje stvari je sigurno i na ženama koje svojom tolerancijom omogućavaju da se šamaranje smatra društveno prihvatljivom komponentom, a to znači da su krivi i nasilnici i žrtve. Ali, da li su oni jedini krivci? Zakoni koje smo za razliku od BiH doneli i to bez neprimerenih istupa poslanika do sada nisu rešili nijedan problem. Ako se za smrt dosuđuje najviše 15 godina (u teoriji, ne u praksi) postavlja se pitanje šta bi bila primerena kazna za šamar. Takođe, da li bi policija uopšte reagovala na taj oblik nasilja i tretirala ga kao prebijanje?

Policija bi verovatno došla, ali čim kažem verovatno znači da nisam sto posto sigurna. Došli bi, recimo, kada bi neko prijavio da čuje udarce iz tog stana i da ne zna o kakvim se udarcima radi i da mogu biti i šamaranje. Pitanje je da li bi nešto preduzeli kada dođu jer je uobičajeno da se šamar ne tretira kao nasilje koje se drastično kažnjava, niti je uobičajeno da se zbog njega pokreće krivični postupak. Možda bi neka od policijskih ekipa eventualno podnela prijavu sudiji za prekršaje. Moram da kažem da policija nema ujednačene stavove i da zavisi od toga ko dođe na uviđaj. Jedna ekipa će to tretirati na adekvatan način, druga će reći nemojte da vam se to više desi, kaže Stanojević.

Ako sve zavisi od procene policije, socijalne službe i nečije dobre volje da li će šamaranje tretirati kao nasilje, prekršaj ili ga uopšte neće tretirati, onda na sve navedene imamo i dodatni problem - žena ne može da se osloni na to da će institucije reagovati na adekvatan način ako prijavi nasilje, a bez adekvatnog načina čeka ih još gore nasilje. 

Podsećanje na dijalog

U društvu u kome nijedan od učesnika partnerskog odnosa koji je zasnovan na šamaranju nije spreman da to okarakteriše kao nasilje, teško je očekivati da će ijedna od strana potražiti pomoć bračnog savetnika, psihijatra ili terapeuta. Ali, ako do toga ipak dođe, da li postoji način da se prodre kroz predrasude i objasni ženi da to jeste zlostavljanje ili muškarcu da je zlostavljač?

Ponekad se žene osveste kada shvate koliko su u muško-ženskom dijalogu staklene noge argumenta zvanog šamar. Ovo im se najčešće desi kada ih podsetim šta je zapravo dijalog, ili bolje reći šta bi trebalo da bude. Najkraće rečeno, to je razmena informacija u koju obe strane ulaze otvorenog uma. Osnovni elementi dijaloga su saopštavanje, slušanje i razumevanje. Epilog dijaloga bi trebalo da bude da su obe strane makar minimalno redefinisale svoje početne stavove. A kvalitetan dijalog podrazumeva da su njegovi učesnici u manje-više ravnopravnoj poziciji. Na primer, da za početak pripadnici nežnijeg pola, dok nastoji da izrazi sebe, nad glavom ne visi, poput Damoklovog mača - šamar, kaže Olivera Ptica, trener ličnog razvoja.