Ideje umesto para

Kada je počeo rat između Velike Britanije i Nemačke, premijer Vinston Čerčil je od članova kabineta tražio da se vidi odakle će se povećati budžet. Među ministrima se našao jedan koji je rekao da treba uzeti novac iz Ministarstva kulture i prebaciti u Ministarstvo odbrane. Čerčil ga je ljutito prekinuo: Ako ukinemo kulturu, šta ćemo da branimo?

Po ovoj Čerčilovoj, u Srbiji se niti ratuje, a niti se kultura brani. Gorčin Stojanović, reditelj i umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta, to je sublimisao u rečenici: Odnos prema kulturi u Srbiji je kao i prema saradnji sa Haškim tribunalom mi ne bismo, ali moramo! Ovaj crnohumorni ton pogađa ne samo onih 0,62 odsto budžeta za kulturu koji je najmanji u Evropi, već i odnos vlasti koja je od 2000. do danas iz godine u godinu smanjivala novac za ovu oblast života.

PROMENE
Gradska vlast u Beogradu odlučila je da nešto uradi za bolji rad 11 beogradskih pozorišta koliko ih danas ima. Angažovan je docent sa Fakulteta dramskih umetnosti Saša Sailović, da kao savetnik Sekretarijata za kulturu predloži reorganizaciju pozorišnog sistema Beograda. Pre bilo kakvog objašnjenja šta najpre treba menjati, on kaže:

Nije suština ovih zahvata da se uštedi novac i smanje troškovi. Ideja počiva na nameri da se uvede u priču pojam Pozorišni sistem Beoograda. Svako od 11 pozorišta ima svoje posebnosti, ali postoje poslovi u tim pozorištima koji su isti i koje treba objediniti. Stoga mislim da treba formirati logističko-administrativni centar koji bi obuhvatio poslove proizvodnje kostima i dekora. I time bi se postigla značajna racionalizacija.

Narodno pozorište u Beogradu ima gotovo isti broj zaposlenih kao i sva pozorišta u Beogradu zajedno. U tom pozorištu finansijsku i pravnu službu obavlja tridesetak ljudi, što je mnogo. A iste te poslove u beogradskim pozorištima obavlja dvostruko više zaposlenih citiramo našeg sagovornika.

Neophodne su i hitne promene u sektoru marketinga i prodaje, jer se ne radi dovoljno na privlačenju publike. I kao što postoje besplatni udžbenici za sve beogradske osnovce, tako bi trebalo raditi i na razvoju publike. Razmatra se ideja da uz besplatni udžbenik svaki osnovac dobije i besplatnu kartu za pozorište.

Na čelu pozorišta kao umetnički direktor treba da bude umetnik od najvećeg renomea. Ali, pozorišnu kuću mora da vodi menadžer koji poznaje zakone, procedure, koji ume da vodi poslove i upravlja kućom i novcem. Da bi se povećala gledanost predstava, Sailović predlaže igranje premijernih predstava u bloku, onako kako je to praksa u nemačkim pozorištima - pet-šest dana iz večeri u veče. Ovo bi donelo uštede i olakšalo rad pozorišta, mada bi morao da se rešava problem proba dok je scena blokirana dekorom.

MENADŽERI
Ni Tamara Vučković, v.d. direktora Jugoslovenskog dramskog pozorišta, ni Maša Mihailović, direktorka Beogradskog dramskog pozorišta, ne veruju da je blok igra kod nas dobro rešenje. Praksa govori da naši glumci i publika nisu naučeni na to. Vučkovićeva smatra da pre bilo kakve reforme u pozorištu treba imati strategiju o tome šta se želi sa kulturom, a nema reforme beogradskih pozorišta ukoliko u taj posao nije uključena i republika. Maša Mihailović, koja poslednjih godina uspešno vodi Beogradsko dramsko pozorište, veruje da je neke segmente službi u beogradskim pozorištima moguće objediniti, jer sa drastično smanjenom produkcijom, radionice, recimo, realno ne rade punim kapacitetom: Međutim, nisam sigurna da ovakvim dinamikama i načinom rada može da funkcioniše objedinjavanje administrativnih službi. Smatra da glumci moraju da rade van svoje matične kuće, moraju da snimaju, jer, to je fino štelovanje neophodno svakom glumcu da bi napredovao u karijeri.

Glumac Ateljea 212 Tihomir Stanić predlaže: Za početak bi bilo dovoljno da se raspišu konkursi za direktora pozorišta, a ne da se direktori postavljaju. Kandidat bi morao da se obaveže na rezultate i da snosi odgovornost za rad u tom periodu.

Kakve god se promene najavljivale, neminovna su poređenja, u našem slučaju najpre sa onima koji su nam najbliži. U Sloveniji glumac koji želi da igra predstavu van pozorišne kuće u kojoj prima platu, mora da uzme neplaćeno odsustvo. Direktor zagrebačkog kazališta Gavela, koji je glumac, ne sme da igra, već isključivo obavlja posao direktora. Naravno, on je za to adekvatno plaćen. Boris Munjin, pozorišni kritičar i dobar znalac hrvatskih pozorišnih prilika, za novi hrvatski ugovorni model organizacije javnih pozorišta, kaže da funkcioniše ali ne deluje. I za NIN objašnjava:

Godine 2006. prešlo se Zakonom o kazalištu na model ugovora koji glumci potpisuju sa matičnim kazalištem na određeno vrijeme, a tek nakon 20 godina staža imaju pravo potpisati ugovor na neodređeno vrijeme. Mislilo se da će takvim modelom pokretljivost glumaca biti veća, kao u nemačkoj i Austriji, da će uprave racionalno zapošljavati samo one koji im trebaju i da će glumci zainteresirano ići za projektima, a ne statično čekati da ih u vlastitom kazalištu neki režiser povuče za rukav. Nažalost, promijenilo se malo, ili gotovo ništa... Nigdje u formalnim aktima nije jasno po kojem financijskom kriterijumu su glumci sklopili ugovorni odnos, što je ključni detalj stimulacije na Zapadu, i još drastičnije u Zagrebu po ovom modelu niti jedan mladi glumac nije sklopio ugovor s javnim kazalištem posljednje tri godine jer jednostavno niko iz njih nije izašao da bi napravio mjesto nekome drugome..
Nema sumnje da se predlog za inaugurisanje Pozorišnog sistema Beograda sa nestrpljenjem očekuje.

Disciplina

Prvi problem koji će morati da se rešava je igranost predstava: Imamo veoma nizak nivo eksploatisanosti predstava i retko se dogodi da predstava koja je premijerno izvedena na početku sezone, bude odigrana više od 30 puta u sezoni. Najigranija predstava u 2011. je bila Otac na službenom putu sa 37 izvođenja. Gotovo polovina naslova na repertoaru igra manje od 10 puta u sezoni. Problem je u tome što jedan broj glumaca igra na više mesta i teško je imati punu eksploataciju na njihovoj matičnoj sceni. Prema predlogu koji će Sailović ponuditi, glumac zaposlen u pozorištu bi tokom meseca morao da odigra najmanje 10-14 predstava.

Burgovski tip teatra

Gorčin Stojanović upozorava da ukupan broj zaposlenih u kulturi Srbije ne prelazi broj zaposlenih u tri veća ministarstva, a kad je o pozorištu reč nema razloga da se uvode u igru revizori raznih vrsta. Dovoljno je otiću u Beč i Minhen, jer tamo funkcioniše model po kome mi radimo, a to je burgovski tip teatra. Reč je o pozorištu koje ima jak glumački ansambl koji proizvodi svake večeri drugu predstavu. Taj model je razrađen u poslednjih 150 godina i kao takav funkcioniše u najboljem pozorišnom sistemu na nemačkom govornom području.
Ako neki menadžer pozorišta zaboravi da popularni glumci cepaju po 25 predstava mesečno deset godina, pa onda naprave stanku ne bi li snimili seriju da zarade, da bi kreditirali naredne dve godine života u pozorištu, onda je reč o neznanju, ili o bezobrazluku. Ili o oba, zaključuje Stojanović.

Istine radi, treba reći da burgovski tip teatra u Nemačkoj podrazumeva da se danas u ovoj visokorazvijenoj zemlji od strane države na razne načine dotira oko 150 pozorišta!