Mrak iza očiju

Rano je jutro, čak i velikim gradskim arterijama kao što je Cvijićeva ne kola ljudska krv, i radnik jednostavno ne može znati da li ću kroz šiber proturiti novčanicu ili pištolj. I to ga neznanje grize cele noći, iz noći u noć.

Podozriv pogled radnika u non-stop otvorenom kiosku u Cvijićevoj ulici dovoljan je da čovek u trenutku shvati koliko je pasji taj posao. Nema ničega od razgovora sa njim. Srećan je što sam zaista hteo samo cigarete, i što sam ih platio, i želi malo da uživa u toj sreći, jedinoj dostupnoj tokom noćne smene u kiosku.

Taksista je rečitiji. Taksisti su uvek rečiti. Bio bi svako čiji je posao da po mrklom mraku u svoj automobil primi nepoznatog čoveka, i dopusti da mu sedi iza leđa. Taksisti, dakle, verovatno brbljaju zbog onog čuvenog saveta kidnapovanima: uspostavite emotivni kontakt sa otmičarima.

Dvadeset i tri godine vozim noćne smene. Svačega je bilo. Najgoreg, februara 1992.

Bilo je to pravo vreme da se čoveku desi nešto najgore, te očekujem priču o nožu pod grlom, ili pištolju na slepoočnici. Ali, ne, epizoda iz februara 1992. mnogo je bolesnija od rutinske gradske pljačke.



Kod Bogoslovije me je napalo četvoro studenata iz doma ,Patris Lumumba, troje studenata i jedna studentkinja. Nisam hteo da ih vozim, bilo ih je previše Tukli su me i tokom vožnje. Onaj koji je sedeo iza mene davio me je, onaj na suvozačkom sedištu udarao me je laktom

Skrenuo sam ka ,Beloj kući, stanici policije na Paliluli

Ulice kojima se vozimo puste su baš kao da čekaju automobilsku kolonu domaćina Bele kuće, one američke. Lampe osvetljavaju put tek ponekom zadocnelom, promrzlom psu, i jarke reklame Cvijićeve, Venizelosove i Francuske mogu da računaju samo na životinjsku pažnju. A o životinjskom ponašanju i dalje priča taksista.



Kao za inat, nije bilo nikoga u stražarskoj kućici. Kada su studenti shvatili šta sam hteo, naterali su me da zaustavim auto, i jedan me je udario pesnicom u oko. Četiri meseca posle nisam radio, malo je falilo da izgubim vid Srećom, tada su stigle kolege, koje sam radio-vezom pozvao u pomoć I bilo je svašta

CVRČCI
Slično svašta, mada sa drugačijim, javnim a ne privatnim razlozima, postalo je tokom poslednje dve decenije popularna zabava i za studente i za druge građane baš tamo gde se rastajem sa taksistom. Trg republike znamenito je gradsko mesto za masovne makljaže, ali glavni gradski mravinjak noćas izgleda kao da ga je čistio uragan. Dobro, mravi su u krevetima, ali gde su cvrčci? Ako je Beograd zbilja jedan od glavnih gradova evropske zabave, kako povremeno napiše strani novinar kad ga otrujemo falš rakijom u nekoj neonskoj taverni, valjda i u 5.30 ujutru na ulicama treba da bude neke buke, barem da se neko dere, ili da peva glasno, bez suvišne pomoći sluha. No, na Trgu republike samo je četvoro cvrčaka. Malopre su izašli iz obližnjeg noćnog kluba. Dva mlada para u dobroj odeći, dobrom raspoloženju i dobrom opštem stanju. Ovo poslednje najviše raduje konobare, koji iznose do pucanja krcate crne kese smeća. Dovoljno su teške, poslednje što im treba je da iznose i goste. Parovi malo guguću, malo se alkoholisano smeju, i najzad kreće pesma. S tobom više nikada, i tako dalje, nosilac autorskih prava Svetlana Ražnatović.



Daj šta daš, bolje i to nego tišina, tišina pojačava sivilo grada. Sivilo istovremeno pokušava da razbije i velika reklama pred Staklencem, koja najavljuje novo gostovanje čuvene ruske balerine Svetlane Zaharove. Reklama, naime, deli vidno polje posmatrača sa Narodnim pozorištem, pa slučajni prolaznik može da poveže ta dva detalja i pomisli da je sa beogradskim baletom sve u redu. Žizela, koju će Zaharova igrati u Beogradu, nije baš najsrećnija ljubavna priča, i kome god da je devojka sa Trga republike zapevala da sa njim neće više nikada, momku kome sedi u krilu ili nekom drugom, ona ove noći ima više ljubavne radosti nego Žizela i vojvoda Albreht. No, i to dvoje imali su više sreće od dvojice prijatelja koji šetaju ka Skadarliji.

Plavuša dve plavuše htela je, odlomci su uzbuđenog monologa jednog od njih. Nije htela, druže. Da je htela, ne bi se vraćao kući sa prijateljem, poguren kao prebijeni pas. A tik iza tebe, maltene sekući tvoje reči, Ulicom braće Jugovića idu dve devojke. Nisu plavuše, ali su sudeći po izrazima lica nezadovoljne ovom noći kao vas dvojica, a ti se igraš barona Minhauzena i ne primećuješ ih. Šteta.



ČISTAČI
Patrola policije bila bi zgodan sagovornik za ovu priču, ali jedina koju pronalazim, pored Ruskog cara, pogrešno je programirana. Ume da kaže samo ne možemo da razgovaramo. Anonimno? Ne možemo da razgovaramo. Dok ne razgovaramo, šiba nas vetar puste Knez Mihailove. Mračna ulica stereotipni je simbol straha, ali ni najsvetlija ulica Beograda nije prijatna kada su na časovniku tri petice. Šetač se oseća kao da je na modnoj pisti, blješteći izlozi blicevi su fotoaparata, a nema prolaznika sa kojima bi podelio njihovo interesovanje. Nazad na Trg. Izbija šest sati, i vreme je da noćni demoni razmišljaju o povratku u jazbine, ali umesto demona na Trgu republike nastupa umetnik. Elvis, čistač, umetnik, mrav. Upornost kojom uklanja i poslednji list sa trotoara sasvim je nalik završnim radovima skulptora. Uvek sam od šest na ulici. Kući idem u 13.30, ali i tamo ima posla, uspeva Elvis da se nasmeje.

Manje ih napadaju nego ranije, kaže Elvis, i srećan je zbog te činjenice, ako je to činjenica, kao njegov pobratim u kiosku kada mu noću kroz šiber proture Vajferta, a ne Kolta. Ima, istina, raznih, pijanih Bace tamo gde sam upravo počistio Ma, zima je najgora, guramo, čistimo sneg Tad ima najviše da se radi.

Kada već pod ovim nebom ništa ne funkcioniše kako treba, ne mora ni nebo, pa će valjda sneg da zakasni još koji dan, da Elvisu bude lakše. U međuvremenu, sneg je uveliko prekrio centre za ravnotežu još dvojice povratnika iz beogradske noći. Teturaju Kolarčevom, ali je trotoar preuzak za njihovo pijanstvo, te pokušavaju da spreče jedan drugog da podlete pod trolejbus držeći se ruku podruku. Eh, ta muška ljubav pred svitanje Svake noći hiljade beogradskih mladića po diskotekama, klubovima i splavovima grle se i ljube u čela junačka, i na vrhuncu strastveno izjavljuju ljubav Volim te, brate! a potom bauljaju kućama čuvajući se poput starog bračnog para. Prava noćna Parada ponosa. Valjda im jednog dana neće smetati ni dnevna.

Mamurluk Dvojicu veselih svatova, ili mladenaca, u kadru smenjuje najređa noćna ptica ptica-šetačica, koja zaista želi da bude na ulici pre nego što zora cikne. Sleće u obliku gospođe Meri En, Amerikanke sa tridesetak godina beogradskog staža. Pošla je na Adu Ciganliju, u jutarnju šetnju oko jezera, što sa drugaricom čini svakog vikenda, objašnjava neodoljivim anglo-srpskim jezikom, i time bez po muke dobija nagradu za najoriginalniji noćni detalj Beograda. Biti tako vedar, i tako besprekorno doteran u šest i kusur ujutru, kao što je bila gospođa Meri En, dok svi ostali prolaznici, uključujući tu i autora teksta, nose lica kakva se dobiju nakon lobotomije, to znači štrčati iz mase. Sudeći po brzini kojom je Meri En sustigla dvadeset-šesticu, na Adi je bilo i džogiranja, ne samo šetnje.



Na Zelenom vencu, pak, jedva ima i stajanja. Tinejdžer čiji pogled jasno govori da je uz napojnicu konobaru ostavio i mozak nije, izgleda, sasvim siguran gde mu je kuća. Nakon što je petnaestak minuta čekao autobus, odlučuje da sreću ipak okuša u suprotnom smeru. Ulicu prelazi širokim, slobodnim cik-cak koracima, nalik samouverenim potezima kakvog slikara. Točkova je, srećom, na kolovozu i dalje malo.

Reportaža o gradskoj noći polako se preliva u reportažu o gradskoj zori. Preko puta Beogradske autobuske stanice mlada me žena moli da joj pomognem da podigne noćnu rolo-barikadu na poslastičarnici u kojoj radi. Zarđali metal podiže se tek nešto lakše od novembarskog jutra. Mrak najzad smenjuje magla, magletina u kojoj šetača neprimećeno mogu oteti vanzemaljci. Vreme je da beskućnici zauzmu svoja mesta, zadnje redove u tramvajima. Lak ti dan, noći.