Kiborzi dolaze

Uz svu tajnovitost koja prati istraživanja koja sprovodi DARPA (the Defense Advanced Research Projects Agency), do javnosti je ipak stiglo da će se do 2020. pojaviti genetski modifikovani vojnici kojima nije potrebna ni hrana, ni san, ni lekar jer se regenerišu sami. Nekako u isto vreme se oglasio i američki naučnik Rejmond Kurcvel sa tvrdnjom da će zahvaljujući nanotehnologiji za 20 godina ljudi postati besmrtni.

DILEME
Svi organi će do tada postati zamenljivi, a uporište za tu tvrdnju pronalazi u današnjici - već postoje veštački pankreas i razni nervni implanti koji se ugrađuju u oštećeni deo mozga. Bela knjiga koju je naručio Intel o budućnosti mobilne tehnologije je ponudila mogućnost da se uređaj poveže sa ljudskim mozgom, što znači da bi svi podaci iz kompjutera u svakom trenutku svima bili na raspolaganju. To što bi to bile i naše misli (u mozak bi bilo moguće upasti baš kao i u nečiji računar) nije bitno ljudi će odlučivati šta hoće, a ko bi odbio da sutra postane superbiće iz Matriksa. Bez obzira na ličnu cenu, cenu okruženja i morala.

Ipak, nisu svi pristalice ovakve budućnosti. Uz pripadnike verskih grupa koji su po pravilu protiv intervencije nauke nad ljudima, tu su i brojni pokreti koji upozoravaju na opasnost ne samo od naučnih eksperimenata već i od ekonomsko-političkih posledica po čitavo društvo. Pre svega na polarizaciju koja će dovesti do toga da bogati postanu superiorna rasa koja će živeti stotinama godina, a ostatak inferiorna i porobljena masa. Postavljajući moguću situaciju u takve okvire otvoreno je pitanje da li bi poboljšanje ljudi netradicionalnim metodama (recimo ugradnjom čipova u mozak koji bi omogućili znanje nekoliko jezika ili borilačkih veština, umesto vežbanja i učenja) bilo etično.

Naravno, to nije jedino pitanje koje je zahtevalo intervenciju etike jer su naučna i medicinska dostignuća poslednjih 50 godina napredovala takvom brzinom da je moral postao sekundaran u odnosu na frapantna otkrića. Recimo, kada su naučnici klonirali ovcu Doli, malo ko se bavio njenim kratkim životom ispunjenim patnjom i bolešću jer je glad za mogućnostima koje su otvorene bila veća. Ali, da bi se neka pravila igre uspostavila, pobrinula se bioetika koja je sazrevala poslednjih decenija dok se konačno nije nametnula kao naučna disciplina sa zadatkom da istraži sve moralne dileme nastale tehnološkim razvojem u biomedicinskim naukama. Uz oduvek aktuelna pitanja poput abortusa, eutanazije, ispitivanja retkih bolesti i eksperimenata nad ljudima, u poslednje vreme su se kao veoma akutna nametnula i ona vezana za matične ćelije, kloniranje, prenatalnu dijagnostiku i poboljšanje ljudi.

MOZAK
Pre svega poboljšanje ljudi, jer je verovatno svaka od pomenutih dilema vezana za nju. Recimo, prenatalna dijagnostika i mogućnost da se odstrani plod na kome su uočeni poremećaji već ide ka tome da ljudska rasa bude poboljšana. Pa čak i kloniranje po nekom frankenštajnskom scenariju jer se, bar u literaturi, do sada pojavila bojazan da ćemo jednom proizvoditi svoje klonove da bi im uzimali organe kada otkažu naši. Nećemo, izričit je dr Vladimir Glišin, molekularni biolog i genetičar: Klonirati identično teorijski je nemoguće. Ni dva jednojajčana blizanca nisu genomski identični. Biti jako sličan, još ne znači biti i IDENTIČAN! Dalje, što se tiče poboljšanja funkcije obolelih organa, transplantacija organa je odavno prihvaćena, a sa sopstvenim matičnim ćelijama uspeh je mnogo veći, jer posle transplantacije ne morate da živite na lekovima koji suprimiraju vaš imuni odgovor, jer su u pitanju sopstvene ćelije koje su tokom razvića prošle kroz filter autoimunosti.

Ono što je moguće i što će se razvijati je recimo rad na ljudskom mozgu. Kod duboke stimulacije mozga, hirurški se implantira medicinski uređaj, neurostimulator, koji šalje električne impulse u određeni deo mozga koji je ključan za funkciju pamćenja. Na taj način su do sada lečeni pacijenti od Parkinsonove bolesti, opsesivno kompulsivnih poremećaja, pa i depresije. Problem se pojavio kada su se zdravi ljudi zainteresovali za ovu tehniku i kada je otvoreno pitanje da li je moralno na takav način ili uz pomoć genetskog inženjeringa poboljšavati ljude. U nedavno objavljenom zborniku Bioetika preneto je nekoliko radova istraživača koji su pokušali da nađu odgovor na ovo pitanje. DŽulijan Savulesku smatra da je naša moralna obaveza da se poboljšavamo, a Nikolas Ejgar pokreće pitanja zbog čega se pravi razlika između poboljšanja ljudi modifikacijom okruženja i modifikacijom gena. Ako biramo škole ili se odlučujemo na dijete zašto ne bismo mogli da primenjujemo i genetski inženjering? Da već dugo intervenišemo na sebi tvrdi DŽon Makmilen, podsećajući na upotrebu psihotropnih lekova poput prozaka koji mogu da nam preinače samorazumevanje i da nas učine srećnijima. Ipak, jedan broj naučnika smatra da bi poboljšanje imalo svrhu samo ukoliko bi se vršilo na moralnim pojedincima, jer je istorija dokazala da su ljudska bića i te kako sposobna za veliki nemoral. Ukoliko bi se takvima poboljšale sposobnosti, uz napredak nauke, oni bi bili sposobni da proizvode oružja za masovna uništenja i njegovu zloupotrebu...

Dilema je dakle mnogo, a pitanje koje se nameće je kako uticati da se u praksi upotrebe samo ona dostignuća koja bi nam koristila a kako izbeći njihovu zloupotrebu. Teško, smatra dr Vojin Rakić, direktor Centra za bioetičke studije i koautor zbornika Bioetika jer kada nauka dođe do određenih potencijalno štetnih otkrića, moral obično ne sprečava primenu tih otkrića u praksi, za šta je primer atomska bomba.

GRANICE
Upotreba određenih naučnih otkrića može se zabraniti nekim zakonom, ali zakon ne postavlja moralnu već pravnu granicu. A moral i pravo nisu isto. Pravno načelo se može zaobići, a moralno ne (ako pokušamo da ga zaobiđemo, znači i da nam nije bilo moralno načelo). Sve u svemu, dok se moralno ne poboljšamo, primena nauke na štetu ljudi se ne može zaustaviti. Postoji li mogućnost da sebe moralno poboljšamo? Poslednjih godina se sve više vodi diskusija o mogućnostima upotrebe biotehnoloških sredstava u tu svrhu. Oksitocin i seratonin pokazuju se kao sredstva koja jačaju našu saosećajnost. A ona je u osnovi morala, tj. naše inklinacije da postupamo onako kako bismo želeli da drugi postupaju prema nama. Ali lekovi koji vode moralnom poboljšanju još nisu dovoljno razvijeni. Sve u svemu, za sada se ne može postaviti moralna granica tome da se ono što se smisli u laboratoriji implementira u život, kaže dr Rakić.

Jedina nada je da će se rad na podizanju morala artikulisati pre nego što iz laboratorije izađe sve što je najavljeno. Pejsmejkeri za mozak još uvek ne mogu da od običnog čoveka naprave genetski modifikovanog vojnika, a u ovom trenutku se još uvek ne zna dovoljno o humanom genomu da bismo mogli ciljano da poboljšavamo genomskim putem recimo, motoriku ili intelekt. Situacija je mnogo složenija nego što to izgleda na prvi pogled. Posebno u stvaranju mozga, jer je tokom razvitka uključen ne samo poveći broj gena, već i redosled njihovog uključivanja koji je vrlo specifičan.

A dok se to ne dogoditi, a verovatno će se dogoditi, bioetika je ta koja bi trebalo da uspostavi neka pravila na koja teško da kao pojedinci možemo da odgovorimo. Recimo, ako ćemo putem genomskog inženjeringa tretirati samo bolesti, ko je taj koji će odrediti bolest. 

Primenjena etika

Iako se bioetika nametnula kao veoma bitna grana koja povezuje prirodne i društvene nauke, kod nas je još na marginama i u sferi društvenog dijaloga i zakonodavstva. Zbog toga je Službeni glasnik u saradnji sa Institutom za filozofiju i društvenu teoriju objavio zbornik Bioetika sa prevodom filozofskih, empirijskih i antropoloških tekstova koji nam pružaju uvid u ovu temu. Zbornik je podeljen u šest celina i svaka se odnosi na jednu od etičkih dilema: prekid trudnoće, poboljšanje ljudi, kloniranje i matične ćelije, retke bolesti i poremećaje i status okončanja života.

Kroz niz tekstova su ponuđeni različiti uglovi gledanja na probleme kojima se bioetika bavi: etika reproduktivnih tehnologija, različitih oblika kloniranja, upotrebe neurofarmakologije i primene duboke stimulacije mozga radi kognitivnog i moralnog poboljšanja; briga o osobama na samrti; pravedna raspodela resursa; primena novih tehnologija u lečenju; konflikti interesa, kao i moralno odgovorno ponašanje lekara. Jedan od najvećih izazova u budućnosti svakako će biti upotreba novih biotehnologija na zdravim ljudima takozvano poboljšanje ljudskih bića, iz čega može čak da proizađe stvaranje nove ljudske vrste.