Konsenzus za male korake

Isto kao što se one zalažu za mir u svetu i saradnju, tako bi svako, u bilo kojoj zemlji, lako rekao šta je nacionalni interes. Napredna privreda, poštena i delotvorna država, ugledna u svetu, obrazovan, zdrav i imućan narod, stabilno društvo i kultura koja vrvi od darovitih stvaralaca. Banalna su i razmišljanja o načinima da se ostvari nacionalni interes. Tako na pitanje kakva treba da bude spoljnopolitička strategija, kod nas povazdan odgovaraju ne samo samoproglašeni stručnjaci po medijima, pa ni političari od kojih je slučaj-komedijant napravio državnike, već i svi dokoličari, a svi oni se vrte u sličnom krugu: EU ili Rusija? A Kina? Možda sve tri zajedno? Pomalo dirljivo, ovakva sanjarenja me podsete na pubertet, kada smo se svađali oko izbora: Kim Besinger, Gong Li, ili Katrin Danev? Ili sve tri zajedno? I njih tri su slično treperile od sreće koga ćemo izabrati kao što to danas čine administracije Brisela, Moskve, ili Vašingtona. Što se privrede tiče, saveti uglavnom liče na dijetološke. Svi znaju da vam kažu, manji a češći obroci, više voća i vežbanja. Isto tako, svi znaju da kažu: manji troškovi države, više infrastrukture, proizvodnje i izvoza. A tek saveti za društvo! Potreban je konsenzus oko osnovnih ciljeva, što je jednako trivijalno reći kao da je potrebno da se slažu muževi i žene, roditelji i deca. Državnici bi mogli da parafraziraju Duška Radovića, da zatraže bolju privredu, bolji narod i okruženje, pa da pokažu kakvi su vizionari. Svi se muče sa definisanjem nacionalnog interesa, a pogotovo sa konsenzusom. U SAD su svi za smanjenje budžetskog duga, ali da neko drugi plaća porez. U Grčkoj i Španiji niko nije protiv štednje, ali zar da se odreknu trinaeste plate? Svugde se muče sa strategijama razvoja. Neke države odlikaši iz devedesetih, kao Slovenija, Mađarska Irska, Španija, padaju na privrednim ispitima dve hiljade desetih. Za neke države kao što je Rusija, nije jasno da li su za napredak zaslužniji pametniji državnici ili trendovi svetskih cena nafte i metala. Uostalom, nema nikakvog smisla posmatrati strategije divova kao što su BRIK zemlje, pa čak ni srednjih zemalja kao što su Vijetnam i Turska, koje bi u EU bile dve najmnogoljudnije zemlje. Sa kim da se merimo? Ima dosta zemalja sa ostarelim, slabo obrazovanim stanovništvom, bez značajnijih resursa. Ima dosta zemalja koje se nadaju spasu od poljoprivrede i/ili turizma. Sve države bi da nahvataju neke velikodušne i darežljive strane investitore. Međutim, retke su zemlje izvan Afrike koje imaju tolike nevolje sa granicama, susedima, (ne)priznavanjem identiteta od strane dela sopstvenih građana i političkih i intelektualnih elita. U Evropi su to tri države bivše Jugoslavije: Makedonija, BiH, Srbija, kao i nekoliko postsovjetskih republika: Moldavija, Ukrajina, Azerbejdžan i Gruzija. Evo i ja da budem nacionalni strateg - hobista. Kakve kod da su strategije, treba da imaju makar skromnu trajnost i obuhvat, to jest da žive duže od izbornog ciklusa i da ih prihvata više od jedne vladajuće garniture. Za početak, trebalo bi da se postigne opšti, malo trajniji dogovor oko oblika države, to jest, oko toga gde su nam granice, a i oko sadržaja zajedničke države, da se ne bi svakodnevno cenjkali oko odnosa centralne i lokalnih vlasti raznih nivoa. Što se privrede tiče, skromno poboljšanje opšte poslovne klime i osnovnih uslova bi već bilo nešto. Samo kada bi današnja država očistila kanale koje je prokopala Marija Terezija, kada bi voz stizao za manje od sata od Novog Sada do Beograda, kada bi po svetu prodavali maline u našim teglama, već bi se osetio boljitak. Mali koraci bi unapredili i društvo. Da se zna poreklo makar polovine imovine i prihoda bogatijih ljudi, da lekari znaju da uključe mamograf, a sudije da sude u zakonskom roku, da se smanji funkcionalna nepismenost. Maštam? Neka, Nova godina je!