Lutamo i pipamo po prošlosti

Foto Đorđe Kojadinović

U drugom razredu Pete beogradske gimnazije mislio je da će biti novinar. Ali, bio je i dobar crtač, pa je otišao na smer dizajna. Tako s pravom kaže da je u ovom poslu od svoje šesnaeste godine. A danas mu je 44. U međuvremenu je studirao na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu, Visokoj školi za dizajn i primenjenu umetnost u Geteborgu i Likovnoj akademiji u LJubljani. I napravio cenjeno i traženo ime u svetu dizajna. Teško je pobrojati priznanja koja je dobio za svoj rad.

Nedavno je imao zanimljivu i veoma provokativnu izložbu u galeriji Podroom Kulturnog centra u Beogradu, pod nazivom You are an idiot, please act accordingly. Nije ovo sredina u kojoj se ironija tako lako prima, u kojoj se čoveku u lice saopštava da je idiot i da se moli da se ponaša u skladu sa tim. Ipak, sagovornik NIN-a je upravo to hteo. A šta je dobio:

Izložba je skrenula pažnju i to sam želeo. Tekst poruke je namerno na engleskom jeziku jer se obraćam globalnoj populaciji, budući da moja publika nije samo ova ovde. Mene je uvek zanimao svet, i moje teme su one koje se tiču svih nas, samo su saopštene uobičajenim jezikom masovnih komunikacija, imaju humorističku pitkost i potrebnu dozu ironije. S jedne strane, šteta je što se naša publika izuzetno dobro pronašla u ovoj tematici, s druge strane ima nade za nas jer prihvatamo ironiju kao oznaku stanja u kojem smo. Većina je izložbu razumela na pravi način i bilo je veoma malo loših reakcija, tek nekoliko uvređenih pojedinaca koji su u tome videli nešto drugo, neko novo ispiranje mozga sa Zapada, što je takođe u redu.



A vi ste, zapravo, podvrgli kritici lažno obećanje boljeg života?

Ja sam još pre 30 godina, dakle kao tinejdžer, bio navučen na tu kulturu obećanja da ćeš imati svetlu budućnost ako budeš poslušan i radiš po pravilima. Tada je već počeo u meni da se formira vlastiti javni glas protiv tih opštih poruka koje primamo preko medija i koje na razne načine utiču na pojedinca. Ova izložba je zapravo autobiografska, ali se u njoj pronađe mnogo ljudi jer inspiracija direktno proizlazi iz toga što nam se svakodnevno servira u medijima.

Može li se reći da ste postigli idealan spoj da radite to što volite i da živite od toga?

Ja još ne živim od svog autorskog rada, već od druge vrste kanalisanja tog duha, ili sličnog, ali u službi brendova i projekata koji su komercijalni. Čaša koja se punila nezadovoljstvom se prelila poslednjih nekoliko godina jer je kulminacija došla sa ekonomskom krizom, i kompletnom krizom identiteta čovečanstva. Niko ne zna gde smo krenuli, pogotovu mi ovde koji nismo svesni ni šta smo ni ko smo, ni šta možemo, a koliko smo u stvari beznačajni za svet.



Koliko je teško dizajnirati za prodaju proizvode u zemlji u kojoj je proizvodnja svedena na minimum?

Teško je, naravno. Svedeni ste na puku slučajnost da dobijete neki dobar proizvod koji ima utemeljenje u industriji. Toga ima veoma malo. Ranije su odnosi između naručioca posla i klijenta bili gotovo na ličnom nivou, poslednjih desetak godina, stižu pozivi iz velikih sistema, kao što su recimo Knjaz Miloš ili Bambi, za koje trenutno radim. Tu je ušao u upotrebu zapadni sistem vrednovanja dizajna tako da imam sreće da radim projekte gde postoji struktura, tačno određen zadatak, i zna se koje mu je utemeljenje u želji koja je ciljana. Naravno, i dalje se u većini slučajeva dizajn ovde doživljava kao elitistički luksuz u kome može da uživa jako malo ljudi koji imaju para da to plate.

Kulturološki dizajn je ovde i dalje eksces, daleko od toga da bude integrisani deo naše svakodnevice, kao što je recimo u Skandinaviji. Imate li objašnjenje zbog čega?

U Skandinaviji je dizajn integralni deo života svakog pojedinca. Kod nas postoji jedan tanušni sloj ljudi koji se bore da neguju lepotu kao deo svoje svakodnevice. A to nije ništa veći izdatak od uobičajenog. Međutim, naša tradicija nas nikada nije učila da negujemo lepotu, nije nas navodila ka ulepšavanju, već ka govorenju istine. Mi smo društvo istorijskih turbulencija, smene vladara i kultura, bez trajnije tačke oslonca koja će nam omogućavati da se bavimo ulepšavanjem života. Mi smo stalno počinjali iz početka i bavili se bazičnim stvarima, a dizajn nije bazična stvar, on je dodatak na svakodnevicu. Mi smo, nažalost, uvek u prizemlju tog života. Već kod Slovenaca, pa i Hrvata, dizajn je neuporedivo više deo svakodnevnog života. Možda tu ima i uticaja religije, jer katolicizam je daleko skloniji ulepšavanju života. Mi to zovemo lažnom slikom realnosti, a da pritom ne shvatamo da se naša svakodnevna realnost sa malo truda i volje i te kako može ulepšati.



Poslednjih dvadesetak godina politika nam je pojela dobar deo života. Koliko ste to osećali radeći ovaj posao?

Naravno da sam i to osećao kao uništavanje kontinuiteta i kao dokaz da smo navikli da živimo u diskontinuitetu, što ne rađa ništa dobro. To stalno počinjanje iz početka nam jednostavno ne dozvoljava da idemo napred. Pojedincu je u takvim okolnostima veoma teško da se snađe i da radi. Ja spadam u one koji imaju neviđenu sreću jer kao da imam unutrašnji motor koji mi omogućava reciklažu već postojećih i oprobanih sistema. Naravno, govorim o preživljavanju duha koji nam je neophodan da bismo uopšte preživeli. Nažalost, ljudi se danas navikavaju na život bez kulture, bez lepog, bez emocija. Mi smo skloni da to pripišemo surovom kapitalističkom sistemu vrednosti, što apsolutno nema veze sa istinom. To ima veze sa lenjošću našeg duha koji se, nažalost, umrtvio tokom godina diskontinuiteta.

Nema aktivizma ni kad je reč o mladima, ni o intelektualcima?

Ja mislim da se iz centara moći, nažalost u našoj zemlji ih ima nekoliko, planski ubija ideja za promenom. Ova moja izložba je klasični aktivizam, pokušaj da se ljudi malo razdrmaju, ako već ne mogu da se organizuju između sebe, da se makar malo organizuju u sebi. Da nađu istinu u sebi, jer je drugde nema. Mi smo posumnjali u aktivizam, ja sam za svoga života bar pet puta počinjao iz početka, Ispao sam budala što sam demonstrirao, što sam glasao, što sam bio ljut na nekog ko ne zaslužuje da budem ljut na njega... govorim u političkom smislu. LJudi se povlače iz svega, ostaju samo ostrašćeni, koji ujedno i vode politiku. I tu nema mnogo borbe. Veoma sam pesimističan kad je reč o budućnosti na ovom prostoru.

Mnogi mladi ljudi odlaze iz Srbije jer misle kao vi. A vi ste odlazili, živeli i radili osam godina u Sloveniji, na primer, i vratili se, ostajete ovde?

Jedini razlog zbog kojeg ja živim ovde su moja ćerka, moja žena i naša familija. I u tom jezgru se dobro sećam. Oni su razlog zašto sam ja u Beogradu, a ne bilo gde drugde. Sreća je da svojim poslom imam mogućnost da prelazim granicu, da izlažem tamo gde me zovu. Kad bih bio sam, ne bih ni 15 minuta trošio na pitanje da li da ostanem ovde.
Mi smo se jednostavno urušili i na tom putu urušavanja ostalo je malo duha i kulture, i nešto malo optimizma kod ljudi koji čuvaju svoj duh mimo svake politike. Uveren sam da, svemu uprkos, imamo dobar potencijal u mladim talentima kojima je potrebno samo malo da kroče van ove sredine i da procvetaju. Tome mogu i sam da svedočim, ali za to imam mnogo primera svojih uspešnih kolega u svetu. Mi, nažalost, jednostavno nemamo sistem koji bi te motivisao, koji bi te terao da budeš sve bolji, mi smo nacija kratkog plamena i brzog sagorevanja, pogotovu kad je kreativna industrija u pitanju. Taj isti plamen koji ovde ima jak blesak, kada se prenese u sredinu sa uređenim sistemom, on gori do kraja vašeg radnog veka. Ili životnog, jer kreativac ne ide u penziju.



Koliko je epitet nacionalno važan, potreban, tražen, u vašem poslu?

Nacionalno je više politička, nego umetnička kategorija, i povodom nje se lako ubiraju poeni u bilo kojoj sredini, od Amerike, preko Srbije, do Kine. To je tanka struna na koju reaguje svaki pojedinac, zavodljiva je. Svako može da se identifikuje jer uvek pomisli na babu, dedu...

Na Karađorđa?

Naravno, jer je on verovatno svima ovde bio deda. Mi se zbog svog diskontinuiteta stalno vraćamo u prošlost i nikako da shvatimo da je ovo sada zapravo bitka. One druge bitke iz prošlosti su davno dobijene ili izgubljene. Mi sada idemo ovim putem. Ali, mi ne da menjamo put, nego menjamo i agregatno stanje puta. Stalno lutamo i pipamo po toj prošlosti tražeći neke simbole državnosti, nešto sa čime bismo se identifikovali, bili to orlovi, ocila, ili kruna na republičkoj zastavi. Zamislite kraljevu krunu na grbu države koja je republika? Mi kao da smo zemlja na drogama. Nismo kraljevina, nemamo kralja, a imamo krunu. Kao dizajner mogu da kažem da ta država ima ozbiljan problem sa identitetom. Kao da je namerno ostavljena u toj klimavoj limbo zoni, jer tako po potrebi može da se sedi na jednoj ili drugoj strani klackalice kako bi se što više pokralo od naroda ili od koga god se već može. 

Future i retro

Futro je vaš umetnički pseudonim i brend. Zanimljivo je objašnjenje kako je nastala ta kovanica?

Futro je kovanica od future i retro, a to označava moje večito zanimanje prošlošću i pokušaj da ostvarim viziju budućnosti. Bavljenje prošlošću i budućnošću me intrigira celog života. Futro je brend koji je produkt mojih autorskih razmišljanja na temu masovnih komunikacija. Prepoznao sam da to može dobro da se aplicira na predmete koje svakodnevno koristimo majice, torbe, kape, šolje, sveske... na sve što bi neko drugi voleo da poseduje. Za 15 evra možete da kupite poster sa mojim potpisom, ili majicu sa mojom aplikacijom, po istoj ceni. Sve se to nalazi u mojoj radnjici u Čumićevom sokačetu u Beogradu, koja radi već godinu dana.

Nikad za političare

Slavimir Stojanović nikada nije radio za političke i predizborne kampanje. Više puta se odazvao pozivu, bio na razgovorima, i svaki put je sebi rekao ne:
Shvatio sam da ne vidim sebe u toj vrsti političke manipulacije. Jednostavno, ne verujem u tu poruku i ne mogu to da radim jer se ne osećam spokojno i prijatno. Morao bih da verujem u ideju, u iskrenost poruke koja stoji iza toga, a ne verujem. Dakle, politički marketing nije za mene, ali ne samo ovde, već sam odbijao slične poslove i u drugim zemljama.
Sagovornik NIN-a trenutno radi 12 projekata. Pravi redizajn identiteta kompanije Knjaz Miloš, redizajn ambalaže za Bambi plazmu, redizajn vizuelnog identiteta parfimerijske kuće Jasmin, dizajn za grupaciju Mona hotel menadžment, redizajn etiketa za sokove Fruvita...
U njegove najveće uspehe ubrajaju se plakat za Soni vokmen, plakat za Durasel Plus baterije, mnogi drugi nagrađivani plakati, i serija oglasa za mog optičara kod koga sada imam doživotno besplatne naočare.