Krompiri i pisci

Foto Zoran Lončarević

Nije aprilili, istina je! Od prvog aprila ove godine, ako LJubomir Simović, Dušan Kovačević, Dragoslav Mihailović, Biljana Srbljanović, Siniša Kovačević, Radoslav Lale Pavlović, Svetislav Basara ili Milena Marković, na primer, budu ponudili svoj novi tekst nekom pozorištu, o njihovoj drami će odlučivati Uprava za javne nabavke Republike Srbije!

Mogu umetnički saveti, mogu dramaturška odeljenja, može upravnik, može umetnički direktor, može sekretarijat za kulturu... mogu svi oni da misle što god hoće o veličini i značaju dramskog teksta, ali Uprava za javne nabavke kaže da li mogu ili ne mogu da se plate neki novi Maratonci, neko novo Putujuće pozorište Šopalović, neka nova Šovinistička farsa, neki novi Skakavci, neke nove Šine... Dakle, ako njihov autorski rad premašuje 400.000 dinara po tekstu (bruto), a naravno da premašuje, Uprava za javne prihode može da kaže da je to mnogo skupo i neka se igra nešto jeftinije, za manje pare. Tako odlučuje i o svakoj drugoj robi koja se nabavlja u Srbiji.

To je najveći apsurd novog zakona o javnim nabavkama, kad je o kulturi reč, koji stupa na snagu za nešto više od mesec dana. I on se odnosi na svakog umetnika čija vrednost rada premašuje pomenutu cifru na pisca, reditelja, scenografa, kostimografa, autora originalne muzike. NJihovo delo je isto kao svaka druga javna nabavka, pa se u Upravi odlučuje koliko vredi drama jednog pisca akademika kao što je LJubomir Simović, koliko vredi režija jednog reditelja koji se zove Egon Savin ili Jagoš Marković koji imaju sva domaća i mnoga inostrana priznanja, koliko vrede kostimi jedne internacionalno priznate Bojane Nikitović, scenografija jednog Miće Tabačkog, ili muzika jednog od najvećih srpskih kompozitora Zorana Erića, na primer. Ako odluče da je pet, šest ili deset hiljada evra mnogo za nešto što taj osvedočeni dramski pisac piše nekoliko godina, nema nove drame tog pisca na repertoaru bilo kog pozorišta.

GLUPOST
Kada je usvajan zakon o javnim nabavkama, poslanica DS u Skupštini Srbije Gorica Mojović bila je najglasnija tog 27. decembra prošle godine, moleći da se usvoji amandman kojim bi se izbegla ova glupost, ali je bila nadglasana. Ona danas za NIN ponavlja svu budalaštinu ovakve primene novog zakona:
Bez javne nabavke možete da angažujete krojačice koje će da sašiju kostime za veliku ansambl predstavu, bez javne nabavke možete da angažujete obućara, stolara, preko omladinske zadruge možete da angažujete garderobere, razvodnike, portire, kurire, sve možete da angažujete po ugovoru o delu, mimo javnih nabavki, samo ne možete pisca, reditelja, kompozitora, scenografa, kostimografa, koji će napraviti predstavu. To je ponižavajuće i uvredljivo za kulturu, to je ponižavanje autora, jer su ovim zakonom kultura i autori svedeni na nivo usluga, na nivo ugostiteljstva.
Na pitanje ko će u Upravi za javne nabavke odlučivati da li tekst dramskog pisca vredi onoliko koliko pozorište treba da mu plati, Mojovićeva kaže da to rade oni isti zaposleni u toj ustanovi koji odlučuju o gradnji hidroelektrane ili nabavci krompira ili opeke.

BIROKRATIJA
Istine radi, neke odredbe iz sadašnjeg zakona o javnim nabavkama su takođe apsurdne, ali ne kao ova. I na izvestan način je moglo da se udovolji nadležnima a da pozorište nema štete. Direktorka i operativna direktorka Beogradskog dramskog pozorišta Maša Mihailović upozorava na činjenicu da primena novog zakona u pozorištu podrazumeva veću proceduru i birokratski postupak koji samo otežava rad na predstavi, u odnosu na dosadašnju praksu: Mi imamo Upravni odbor koji inače usvaja plan i program rada pozorišta, potom Skupština grada taj program odobrava i daje saglasnost Nonsens je da posle svih tih instanci moramo da idemo i u Upravu za javne nabavke kako Zakon nalaže.

Nije samo očekivana primena ovog zakona problem koji će morati da rešavaju rukovodstva pozorišnih kuća. Nema odgovora na pitanje kada će početi da se sprovodi Zakon o kulturi u najvažnijim segmentima za koje su zainteresovani zaposleni u kulturi. Recimo, hoće li konačno zaživeti obaveza raspisivanja konkursa za čelne ljude u institucijama kulture. Kao dokaz da to Ministarstvo ne obavezuje ni na šta, govori slučaj sa direktorm Filmskog centra Srbije. Početkom decembra prošle godine, posle zakonski sprovedenog konkursa, za direktora FCS izabran je reditelj i pravnik Dragan Marinković, ali do danas ministar kulture taj predlog nije dostavio Vladi Srbije na usvajanje. Ili je ministar dostavio, a Vlada ga nije razmatrala. Ovo razvlačenje sa postavkom Marinkovića ima veze sa nezadovoljstvom čelnika u Ministarstvu, jer su za ovo mesto planirali suprugu savetnika u Ministarstvu kulture Vilibalda Erića, koja nije prošla na konkursu.

Srpska kulturna scena nikada nije bila nemoćnija i siromašnija. Iz dana u dan gomilaju se problemi koji se ne rešavaju. Izmišljaju se poslovi za koje nema smislenog opravdanja. Prave se gluposti kojima se plaši kulturna i ostala javnost. Poslednji primer sa odbacivanjem predloga da se Jugoslovensko dramsko pozorište svrsta u ustanove od nacionalnog značaja jer se zove Jugoslovensko, i neka promeni ime ako hoće da bude nacionalno, samo su ilustracija besmislenih poteza pojedinaca iz aktuelne vlasti u kulturi koja jednostavno ne zna da radi to što joj je pripalo.

Jer, niko nije postavio pitanje čemu uopšte Komisija za sticanje i oduzimanje statusa ustanove kulture od nacionalnog značaja, ako se zna da je Ministarstvo jedina institucija kulture u zemlji koja sprovodi nacionalnu kulturnu politiku? Ko je i na osnovu kojih prava u Ministarstvu razvlastio sve i ovlastio grupu ljudi da odlučuje šta je nacionalno a šta nije? Na koji period je oformljena ova komisija i šta je njen stvarni zadatak? Ne treba mnogo pameti da se postavi i ovakvo pitanje.

SKANDAL
Ako ova komisija nastavi da iz godine u godinu, sve dok traje ova vlast, proizvodi nove ustanove kulture od nacionalnog značaja, hoćemo li Srbiju podeliti na nacionalo podobne i nacionalno nepodobne predstavnike kulture, bez jasnih kriterijuma zašto neko to jeste, a neko nije? I kad je reč o toj nemiloj epizodi, neki bi morali da znaju da veliki narodi ne ruše svoje institucije, čuvaju ih. Posle spajanja dve Nemačke, u nekadašnjem Istočnom Berlinu ostalo je da radi pozorište koje se zove Maksim Gorki. Nikome nije palo na pamet da mu menja ime. Neko ovde svako malo pokušava da konfiskuje sećanje na pola veka jedne zemlje koja se zvala Jugoslavija i svako pominjanje tog imena ili neke institucije koja ima u svom nazivu njeno ime, izvrgava ruglu, ideologizaciji i politizaciji.

Tamara Vučković u statusu v.d. upravnice Jugoslovenskog dramskog pozorišta smatra bespredmetnim pitanje imena JDP, i uverena je da iza toga nema nikakvog partijskog stava već pojedinačne gluposti. Jer, njeno dosadašnje iskustvo govori o dobroj saradnji i razumevanju od strane Ministarstva kulture Srbije, kao što je pomoć za izvođenje nedavne premijere Otela u ovom pozorištu koje je, inače na gradskom budžetu finansiranja:
Kod nas u društvu je prisutna isključivost koja nije dobra nigde, ni u kulturi, naravno. Kultura bi trebalo da bude otvorena za sve, da se bavi svim temama, da mnoge stvari dovodi u pitanje. Morali bismo da saslušamo jedni druge jer stvari nisu crno-bele. I bilo bi dobro da ne insistiramo na podelama, naročito kada one dolaze sa mesta gde ne bi smelo da ih bude.

Da li su podele ili nešto drugo posredi, tek, prošle nedelje je iz Pozorišta na Terazijama posle štrajka upozorenja u organizaciji dva reprezentativna sindikata, najavljen zahtev za smenu direktora ovog teatra Mihaila Vukobratovića.