Mi bez nas

Zoran Predin izgleda ima dosta pameti. Sa 20 godina bio je žestok roker, nosio kožnu jaknu i moćnim glasom pevao opore stihove o raspalom društvu i raznim nijansama ljubavi. Trideset godina kasnije, on je tu, tu je i kožna jakna, doduše izbledela, tu je i moćan glas, ali su stihovi vremenom postali mekši, više ljubavni, tu su i obrade kultnih domaćica za koje bi želeo da ih je sam napravio... U ovoj inkarnaciji sa triom, harmonika, tuba, gitara, kojom nam se predstavio na Dan zaljubljenih, u gipsy swing ritmu pevao je veselo o svojoj generaciji, o krizi srednjih godina, svim onim stvarima koje okupiraju pesnika, pa njegovih godina. Legendarni Praslovan, koji se potpuno obistinio sada mora zvučati kabaretski, a najnovija Kosa boje srebra / Margita može biti jedino setna. I da ju je otpevao onim istim snažnim glasom bilo gde osim u uštogljenoj koncertnoj sali, zvučala bi isto, gorko i setno. Izgleda da oni koji su preživeli Novi val jednostavno nisu imali izbora osim da pevaju. Svako na svoj način.