Štit bez politure

Nije uobičajeno da se značajan potez jedne države, pritom još i supersile kakve su Sjedinjene Države, obelodanjuje tek kao uzgredna informacija - izuzev, naravno, ako u percepciji te države potez i nije od tako kapitalnog značaja kao što se na prvi pogled čini. Otud ima osnova za nedoumicu oko toga kolika je relevantnost prošlonedeljne objave američkog sekretara za odbranu Čaka Hejgela da, zbog tehnoloških problema u realizaciji projekta, ali pre svega smanjenih izdvajanja iz budžeta, SAD odustaju od sprovođenja četvrte, završne faze postavljanja protivraketnog štita u istočnoj Evropi.

Nekima se ovo učinilo kao američko dizanje ruku od kompletiranja projekta koji je svojevremeno izazvao mnogo žučnih reagovanja u Moskvi, iz čije je perspektive plan za raspoređivanje protivraketnog štita u Poljskoj i Rumuniji doživljavan kao, u najboljem slučaju, potkopavanje kredibiliteta ruskog nuklearnog arsenala kao sredstva odvraćanja; a u najgorem, kao direktna provokacija smišljena da se Rusiji pokaže kako je u geostrateškom smislu nepovratno izgubila svaki uticaj u Evropi. Reklo bi se, ipak, da je ovakva interpretacija prilično pojednostavljena. Na to ukazuju kako uvid u ono što je Hejgel tom prilikom rekao, tako i prilično relaksirane reakcije američkih i evropskih medija, u kojima ova vest nije dobila naročit tretman: ono što se svuda našlo u prvom planu jeste ono što je i sam Hejgel u svom brifingu potencirao. A to je da će se Amerika, kad je o protivraketnom štitu reč, u narednom periodu fokusirati na predupređivanje potencijalne severnokorejske nuklearne pretnje.

Restrukturisanje programa obuhvatiće, za početak, instaliranje 14 dodatnih raketa presretača uz postojećih 26 na Aljasci, isturenom delu američke teritorije koji bi, ako Pjongjang jednog dana zaista napravi balističku raketu dugog dometa s nuklearnim punjenjem, kao geografski najbliži Severnoj Koreji verovatno prvi bio na udaru. Ovakva odluka objašnjava se potrebom da se što pre odgovori na napredak Severne Koreje u razvoju nuklearnog oružja, kao i na ratobornu retoriku režima u Pjongjangu, koji je na nedavno pooštravanje međunarodnih sankcija reagovao, osim ponovnim odricanjem od sporazuma o primirju kojim je 1953. okončan Korejski rat, i otvorenom (i zasad praznom) pretnjom napadom na SAD.

Hejgel je, doduše, na početku svog obraćanja ritualno pomenuo i Iran, kao drugu potencijalnu nuklearnu pretnju, ali se praktično sve što je potom rekao na ovaj ili onaj način ticalo koraka koje će SAD preduzeti vezano za Severnu Koreju. Da bi tek na kraju svog obraćanja kazao kako se, iz pomenutih razloga, kompletiranje protivraketnog štita u istočnoj Evropi (čije se instaliranje od prvog dana pravda upravo preventivom protiv iranske pretnje) odlaže barem do 2022. godine. Ali, dodao je, protivraketni štit će i u sadašnjem obliku biti u stanju da, kao što je i planirano, svim evropskim članicama NATO obezbeđuje adekvatnu zaštitu počev od 2018, a posvećenost SAD ovom projektu ostaje nepokolebljiva.

Što, sve u svemu, znači da SAD nipošto nisu trajno odustale od kompletiranja protivraketnog štita u istočnoj Evropi, već taj posao samo odlažu. Mada to, na drugoj strani, ne znači da se ovom promenom američkih planova ne otvaraju mogućnosti koje do pre neki dan nisu postojale. Pre svega da se s Moskvom obnove pregovori o redukciji nuklearnog naoružanja, na koje Rusija, uvređena insistiranjem SAD na postavljanju štita nadomak njenih granica, poslednjih godina nije htela da pristane.
U Vašingtonu insistiraju da ruski prigovori nisu ni na koji način uticali da se donese odluka o stopiranju završne faze izgradnje štita. To je po svemu što se zna tačno, a sve i da nije, sama činjenica da je povučen potez koji ne može a da ne naiđe na odobravanje Moskve - mada nije u pitanju odustajanje od projekta, što bi je mnogo više obradovalo - neće škoditi izgledima za obnavljanje ovih pregovora, kao i za odmrzavanje odnosa Rusije i NATO.

Po jednom viđenju, ruska zabrinutost zbog izgradnje štita od početka je bila preterana, a posle najnovije odluke administracije predsednika Baraka Obame i sasvim nepotrebna. Sad ruskim raketama više ništa ne preti. Ako ste slušali šta su Rusi govorili poslednje dve godine, ovo je bila najveća prepreka u pitanjima poput saradnje s NATO, rekao je NJujork tajmsu Stiven Pajfer, stručnjak za kontrolu naoružanja svojevremeno angažovan u Stejt departmentu i Savetu za nacionalnu bezbednost. Oni skeptičniji, međutim, ukazuju - reklo bi se, s puno osnova na to da instaliranje protivraketnog štita nije jedini razlog ruskog nezadovoljstva, i da tu frustraciju ni ovo američko mešanje karata u raketnom špilu neće neutralisati: od podjednakog značaja je, konstatuje se, političko i strateško protivljenje Moskve širenju američkog vojnog prisustva u istočnoj Evropi. I zato od Rusije, kažu pristalice ovakvog viđenja stvari, ne treba očekivati da bude impresionirana poslednjim potezom Vašingtona: tim pre što je, tvrde neki, ta četvrta faza od koje se sad odustalo ionako bila više konceptualna nego realno izvodljiva.

Obama u Izraelu: Bez ambicija

Objava američkog odustajanja od finalne faze protivraketnog štita u istočnoj Evropi usledila je nekoliko dana pre ovonedeljne posete predsednika Obame Izraelu, Zapadnoj obali i Jordanu, započete u sredu. Protivno praksi da posete američkih predsednika i državnih sekretara Bliskom istoku obično služe za lansiranje novih mirovnih inicijativa, ovog puta ništa slično nije u planu; ne očekuje se ni da Obama saopšti nešto značajno i novo po pitanju drugih gorućih tema u regionu, kakve su iranski nuklearni program i građanski rat u Siriji. Zbog toga njegovi kritičari postavljaju pitanje čemu uopšte ova poseta, osim za fotografisanje na atraktivnim turističkim lokalitetima.

Očekivano uzdržano reagovanje Rusije

To nije ustupak

Ne osećamo nikakvu euforiju zbog onoga što je objavio ministar odbrane SAD. I ne vidimo nikakvu osnovu da korigujemo naše stavove. Nastavićemo dijalog i voditi postupak do zaključenja obavezujućih sporazuma koji garantuju da elementi sistema protivraketne odbrane SAD nisu usmereni na ruske strateške snage. Tako je Sergej Rjapkov, zamenik ministra inostranih poslova Rusije, posle nekoliko dana upadljivog ćutanja ruskih zvaničnika i komentatora, prokomentarisao odustajanje SAD od četvrte, ključne etape postavljanja sistema protivraketne odbrane u Evropi, što su mnogi ocenili kao ispunjavanje obećanja koje je svojevremeno Barak Obama dao Dmitriju Medvedevu rekavši da će, kad bude reizabran za predsednika, biti elastičniji u pregovorima.

Rjapkov je istakao da to nije ustupak Rusiji, i mi ga tako ne doživljavamo. Svi aspekti strateške neodređenosti koji se odnose na postavljanje sistema u Evropi ostaju. Logično je da ostaje na snazi i naše protivljenje.
Zamenik ruskog ministra inostranih poslova smatra da i smanjeni protivraketni štit može da predstavlja opasnost za ruski nuklearni potencijal: Planovi za postavljanje dopunske količine teških raketa presretača sistema GBI na Aljasci i u Kaliforniji uopšte nisu simboličan gest. Reč je o suštinskom povećanju sposobnosti SAD u sferi protivraketne odbrane, rekao je Rjapkov, dodajući da Rusija tek treba da proceni posledice nove američke odluke po njenu bezbednost.

Aleksej Puškov, predsednik Komiteta za međunarodne odnose Dume, tvrdi da glavni problem evropske protivraketne odbrane - to što Rusija nije uključena u njega - nije eliminisan. Uz to, tvrdi Puškov, prenošenje sistema na Aljasku dokazuje da je Rusija u pravu kad smatra da je američka argumentacija da im je namera da se zaštite od Irana i Severne Koreje - lažna.

Moskovske Vedomosti, pozivajući se na izvor u ministarstvu odbrane, navode da je prebacivanje težišta programa protivraketne odbrane iz Evrope u SAD izazvano neophodnošću da se reaguje na očigledne pretnje dok je u toku ekonomska kriza, što ne znači da se SAD u nekoj, ekonomski povoljnijoj situaciji, neće vratiti prvobitnim planovima.

Odnosi između Moskve i Vašingtona proteklih godina su sve zategnutiji zbog američke odluke da u Evropi postavi protivraketni štit koji će, kako se tvrdi, zaštititi Ameriku i Evropu od Irana i Severne Koreje. Moskva smatra da rakete koje će biti postavljene u njenoj neposrednoj blizini predstavljaju opasnost za ruski nuklearni potencijal i traži od SAD čvrste pravne garancije za tvrdnje da rakete neće biti usmerene na Rusiju. Ministar inostranih poslova smatra da neslaganja o sistemu protivraketne odbrane onemogućavaju stvaranje jedinstvenog evroatlantskog prostora bezbednosti.